Ljudi iz naše ulice

46

Нога му је крочила на копно сваке приморске земље, осим Нове Зеландије .. . Имао је мало имање и у гладне ратне године више је притезао каиш и постио него што је мрсио. Био је сиромах али до крајности поштен човјек. Умро би од глади, а туђе не би дирнуо. Необично је волио своју породицу, жену и сина. А ко и не би волио онако дивну жену, какву је он имао. Његова Јоке, висока и јака, потсјећала је на оне жене које сликари и вајари узимају за модел љепоте. Као дјевојка очаравала је све момке около залива својим витким стасом, који је у исти мах био и снажан и гибак. Имала је поносито држање, косу увијену у велики чвор на затиљку и лијепе, крупне плаве очи. Син му је био красно момче, лијеп, и здрав као да је од стијене одваљен. Њих двоје волио је Иво Ђурановић као очни вид. Код наших морнара то се догађа. Младост проведу лутајући по мору, а под старост се, већином као сиромаси враћају на рођено огњиште, смире се и оставе пустоловине, окуће и почињу породични живот. Сто пута ми је Иво рекао: „Човјек треба да воли своју породицу. У њој се рађају клице свих љубави: према слободи, родном крају, љепоти, умјтности према свему.” Те ноћи када је Иво Ђурановић прошао поред моје куће, Њемци*су оступали с оне стране залива. Бјежали су из Боке. Одлазили су као бијесни пси, увијек спремни да залају и закољу. Партизани су стално пуцали и журили да се што прије превезу на ову страну залива, да би потјерали Њемце. То су били борци Бокељске бригаде. У почетку сам мислио да Иво Ђурановић жури да превози партизане. То је често радио за вријеме рата. Није стигао ни до увале, а понво се повратио натраг. Дошао је мени. Умјесто „добро вече” рекао ми је: „Комшијо, можда се никада више нећемо видјети. Одведоше моју Јоку и сина, проклети били . . .