Ljudi iz naše ulice

55

У селу је нова власт дијелила храну и обућу. Маре се упути раскопаном сеоском улицом према школи која се налазила насред села. Ту се вршила расподјела. Успут се десило нешто нечекивано. Дјеца су с једне велике међе викала за њом: Кад сам се ја родио, а? Кад ми је умро дјед? .. . О. о ... поп у котули .. .о,о . .. поп у котули! Старица је црвењела од једа и не знајући како да ућутка ту распуштену дјецу, која су тако брзо осјетила слободу и нестанак њеног Милана, викнула је на њих: Мулади!. . . Мулади једна шпорка! Лако ви се са мном ругати. Али, неће се заборавити да се и неко мој за ово борио. Мулади безобразна. . . Постиђена дјеца би престала. А Маре се непрестано сјећала својих изгубљених. Мисао на мужа долазила јој је однекуд из потсвијести, док је Милана жива гледала пред очима.