Ljudi iz naše ulice

58

Звали смо ra „шјор Штефица.” И о поријеклу овог имена не бих вам знао ништа одрђено казати. Знам да то није било његово право име. Назвали су га тако јер је код нас Штефица ријетко име, а „шјор” је уобичајени „персон” за старије људе. Он се није бунио што смо га тако звали, а то је било довољно да му име и остане. Ако данас ма кога у мојем граду питате за шјор Штефицу, свако ће вам испричати мноштво прича и причица о њему и са жаљењем казати да је прије двије године умро, јер он је колико толико био мали куриозитет овог приморског градића. Мистериозност која се годинама плела око овога човјека разумљиво је заголицала радозналост људи у граду. Сва настојања да се уђе у тајну оне његове шупице остала су само покушај. У њој се само с времена на вријеме могао пробити зрачак свјетлости кроз напукла врата. А онај мачак, једини неразумни свједок онога што се догађало унутра, био је нијем. Шест дана у недјељи шјор Штефица је био улични продавац ситнарија. На углу неке прометне улице изнио би свој расклиматани, бишали стол, поређао на њему своју „робу” и нијемо чекао муштерије. А његова роба биле су флашице разних величина, ланчићи, крстови, иконе, дотрајале, и разне старе књиге које су биле толико „купусасте” да им се није знао ни аутор ни издавач. Сједио би ту од јутра до мрака и погледом звао ријетке муштерије. Пазарним даном код њега би сељанке куповале те флашице, требају им за лијек из апотеке или свету водицу из цркве. Дјевојчица би купила ланчић са крстом или икону Богородице, да ;е носи на прсима. Навратио би радозналац да погледа, па би нешто и купио, не због вриједности, већ из пијатета према старцу. Све муштерије шјор Штефица дочека без и мало трговачког духа. Ако затражи неко показао би му, а ако не ништа. Сатима је знао сједети ту да ни једну ријеч не измијења са пролазником. Ако би се окупила дјеца он их је само мирно посматрао, а ако би га задиркивали молио их је: „Бјежите дјецо. Та