Makedonija

167

НАРОДНИ ОБИЧЛЈИ

имају пословицу: „Боље je да село пропадне, него y селу обичај". Кријући народ je и даље славио своје славе y Македонији и чувао их као највећу светињу. Специјално српски je обачај и преслава. Обичаји о преслави су исти као и е слави, само их je много мање и врше ce много простије. И преславу има сваки Срсин. У Македонијк ce преслава држи „и по градовима, il посели.ма". 1 ) Бугари немају ни трага од ње. Најзад да напоменем и сеоску славу. Она je остатак из доба, кад су читава родбинска насеља прослављало заједничког бога, доцније свеца, заштитннка. Састојите y заједничкбј нолитви целог села, заједничкој гозби, весељу и игри на нарочитом месту, y селу; Са овим обичајем не треба кешати црквене саборе и литије, којих и.ма y целој Европи. Сеоска je слава искључиво ср с. u обичај међу свима Србима, па и међу Македонцима. To je управо слава, само гтроширена на читаво село. 2 ) Бугари немају ни овог обичаја. Могло би ce павести још обичаја, заједничких свима Србича и Ма;:едонци.ма, али je мислим и ово довољно. Међу тим још један обичај морамо навести, јер je врло убедљив за осећање јединства Срба из хМакедоннје ииз других земаља. Сви Срби, ма где били, одају врло велихо поштовање својим манастирима. У нарочитом су пак поштовању они српски манасгири, који су имали велику улогу y српској културној и политичкој прошлости, или y којима су сахрањени заслужни људи, које je српска црква огласила за свеце. У такве манастире иде српски народ из врло велике даљине, путујући по некад и по десет даиа, као на хаџилук. У ранија времена обичај посећивања српсгих манастира био je много чешћи, но данас. Сва : иko je могао, с атрао je за националну дужност да, бар један путуживоту, оде уњих, да имизрази поштовање и да им учини, какав било, прилог. Такосууманастир ХиландарнаАтонској Гори, најста-

i) С. Томић, Иасеља. књ. 111 стр. 467; Ј. X. Васиљевић, Прилеп, стр. 167

2) Ио. Č. НстребовЂ, Обичап, стр. 22 -23.