Male novine

8или преко њих и с победаим узвицима јурили напред. Дугим бирократским гњављењем успавани народ преиуо се од наше убојне јеке, он је прво зачуђен слушао наш глас и на ше речи од слободе; после их је ночео разумети; он се протресао, један по један човек из народа почео нам је долазити у помоћЈ наскоро, наше мале гомилице пре твориле су се у батаљоне, а батаљони у легијоне. док се најпосле готово цела земља није САИла у једну једину војску! И све су то били апостоли слободе, поборници нравде и истине, заточници свете равпоправности. никакве потребе да се служи насиљем, као што то често морају да чине, ради свог опстанка ; слабе странке и слабе владе. Та радикална је странка јака, моћна, има огромну већину, има народ, има углед, па садјошима, уз све то, још и власт, силу, ауторитет државаи. Шта јој више треба? Кога се она боји? Каква је невоља њој, да нрибегава еигним мрачњачким доскочицама и шеретлуцима, да дохака овоме и да омете онога! Моћна, велика, светла — она је и могла и требала да рашири своја снажна, заштитничка крила над целом Србијом, да ујамчи пуну, неокрњену слободу и пос

И оживе уверење: ако ће ова ледњој шушици из противничких земља икада имати слободе, ра- странака, па да се онда поносно

дикали ће јој дати. Они ће оживети правду, они ће повратити на престо нрогнану и потиштену истину. То уверење учинило је радикале непобедним. То их је дове-

пљесне но грудима и да рекне: „Видите ли, јадници, како се слободоумно влада, како се свакоме ујемчава личиа и имовна безбедност, како слобода благотворно утиче и снажи оне који јој

њем, скривањем. Та треба погледати само шта се ради у беогродској полицији, па да се човек згади! Ето, за који дан биће либерални збор, биће и збор радикал ни. Хоће ли њих затрпати камењем? Неће! Најбољи доказ да ни под радикалима слободе нису за све једнаке; најбољи доказ да и код њих пуну слободу имају само они који су на власти. Па кад већ и радикализам долази дотле, а из целе странке нигде гласка ни јава да против тога протествује — онда прави, истински родољуби треба доиста да се искупе у Београду 1. јуна и да нотраже лзка нротив ове слепе партиске тираније. Друкчије, српске партије упропастиће српску слободу. Пера Тодоровић.

ло на власт. И кад им је дошла • искрено служе. власт у руке, ја сам веровао, „Ето вам, ми емо вам силом цела је земља веровала, да, ће они 0 д вас самих извојевали и сло" ту власт употребити да даду пу- ј боду штампе, и слободу збора, ну, широку, ничим непомућену и слободу удружењч Пишите, слободу овима, целој земљи, сва- скунљајте се, удружујте се, аги ком начелу, свакој иолитичкој групи, а не само себи и својој странци. Та то и јесте слобода, кад се даје онима што су мали, немоћни, без власти јер КО је у Сили и власти он увек има слободе за себе. Олибодо умне вдададдц^Ј&ц^{

аЛгкмм^' м&а, ж&а* к»ка ««в4м1- <3»

тираЈте, и никога ни глава неће заболети; и опет ћете ви остати мали и незнатни, а ми велики и моћни, јер нас снажи света слобода." То је била иетинска улога радикализма. Он би тада тукао своје нротивнике својом великоЈ —

љем, а био би пстински велики лутизма и тираније, што у ансо- и светао. лутизму имају слободу само они | Место тога шта се радило ?

што су на власти, док у слободоумљу слобода је за све подјед нано обезбеђена. Да ће радикализам донети истинске слободе овој земљи, веровао сам у толико ире, што радикална странка нема апсолутно

Без разлога, без нужде, без икакве нраве потребе, радикализам се у Београду претворио у крвава џелата, у ниска ФалзиФикатора, узео на се улогу шепртљансче тираније, која све што ради, ради с ујдурмама, натеза-

ЕЕОГРАДСКЕ ВВОТИ Радикалско племство. „Иечудим се кад се пре потурчи , но се чудим кад пре научи чалму везати" — рекао некакав Србо иотурчењаку. То исто морамо и ми данас рећи „Одјеку." Не чудимо му се кад пре иостаде племић, но се чудимо кад г.1_е научи презирати дуванџије. „0дјек," орган г. Таушановића, београдског дуванџије и дуванџиског устабаше, руга се Миловану Јанковићу, вазквајући 1 л а женевскам луванџијом! Шта ћеао, у оно доба, кад је г. М. Јавковић морао бежати из Србије

чило, тек Факт је, да српско слободоумље данас таман етаје под козачку шубару, и кад се каквом слободааку деси те мора бежати из Србије, место да гребе у Швајцарску, он опучи лепо низ воду у Русију, ту га приме, ухљебе и он онда, наравно, не долази у ту неопходност да мора бити чак и дувачџија да се исхрани. Данас то, брате, рани и ноји велеможна Русија, на ништа ти красније! Признајемо све бдагодети овога срећног обрта, али ииак сматрамо да би „Одјек" могао заслужити рај и без нарочитих напомена ових значајних промена и без подсмеха гос. Јанковићевом женевслом дуванџилику. Вороваћемо ми у нове племићске титуле „Одјекових" газда ако и не буду баш толико сиктали против својих пређашњих дуванџиских титула. * Оеуда. Јучерашњи број „Српске Независности" довоси ову изјаву: „На јучерашњем збору чланова НароднеЛибера.чне странке у Пожаревду , која је сазвана ради уређења неких партијских послова, донесена је једногласно следећа одлука ожалосним појивима од 14 и 15 т. м. у Београду: „Вбор Народно-Лабералне странке сажаљева и осуђује жалосне догађаје од 14 и 15 т. м. у Београду као повреду принципа: једнакости и слободе збора и удружења , гарантованих Уставом свима српским грађаним." Овај збор држан је 21 маја. « Јово на ново. Привремени вођ либералне странке г. Јован Авакумовић добио је писмо, у коме му се ирети да ће либерални збор , ако се одржи 30. ов. м., проћи јјш горе по напредњачки. * Отпутовао. Г. Сергије Шарапов, уредник „Руског Дјела", који се неко време бавио у Београду где су пробани његови плугови, отпутовао је ономад за Бугарску. *

Јале тако повол.но да су српски елободњаци и реиубликанци могли наћи уточишта у светој Русији, и г. Милован Јанковић, хтео, нехтеоморао је потражити уточишта у маленој Швајцарској, па као сиромах човек бити и дуванџија, само да се поштено зарада кора хиеба. Наравно, сасвим друкчије изгледа све то данас. Да ли се света Русија толико прослободшачила, или се српрко слободњаштво довољно прокоза-

Оптузкеин. Уредник нашега листа оптужен је да је у 150 бр. „М. Н." нанео увреду и омаловажавао власт. Исто тако оптужеи је и г. Американац, уредник „Ворца" да је нанео увреду намесапцима у бр. 8 а учланку „Предао власт или наиустио преето," * Оболео. „Н. Дневник" јавља, даје г. Сгојан Новаковић, сриски посланик у Цариграду, опасао оболео.

Прође ме језа! Покушавао сам да се сетим шта сам све тада писао, али моје сећање било је мутно и нејасно. — Заборавио си — рече ми сгарац. нађи књигу, прочитај! Видићега да се испунило све до последња писмена. У тај мах старац еаетави обадве руке над главом, па онда махну њима и оч главе ка коленима описа обадве-ма рукама круг у ваздуху. Из његових прстију посукташе ројевц варница, те направише сјајан венац око старца, венац који плану, и прштећи као варнице, стаја један тренут ока, па га опет нестаде. Старац приступи јогп један корак ближе и поче говорити.* — Ратницн! Оштрите сабље ваше и спрсмајте пушке ваше; нека вам је увек спремно и приправно светло оружје, јер настају дани крваве борбе и сечења, Крв људска наквасиће земљу, а гаврани и дивље зверке храниће се месом људским. — Смирени богомољци, навлачите црне ризе и скупљајте се око храмова и богомољаца својих, јер ће наскоро настати тешкш дани, кад човек неће више очекивати помоћ н избављење са земље, но ће упирати у небо плачне погледе своје и у молитви тражити снаге Ш врепљеаа да поднесе све беде које га свађу.

Спремајте се да ваше смерне молитве спојите с очајним молитвама ових очајника. — Милосрдна браћо, њежне душе, људи добротвори, спремајте се да на све стране притечсте у помоћ доброчинством вашим, јер ће се са свију страна подићи плач и јаук, и кукњава ће напунити шупљиау између земље и небеса. Потресен овим загонетним речима, ја сам зачуђено гледао у оно благо светитељско лице. Старац спусти глас. — У наше дане нема пророка — рече оп тихо и благо. Па, ииак ти ћеш објавити племену твоме судбоносна дела, која се још крију под завесом неиознате будућности. Ја ћу ти осветлити озај мрачна пропланак штораздваја садашњост од будућности, и ти ћешјасно, као У огледалу, видети много што шта, ш т о не виде обичне очи. На ове речи старац махну руком у влс, и на један иут излете читава торбица хартија. Један крај држао је старац високо у подигнутој руци; други крај торбице — пао је на патос и докотрљао се скоро до мојих ногу. На тој, тако дугачкој парти хартије, широкој као обично парче платна, указа се ово: На челу је стајао велики двоглава бели

орао. Испод њега било је исиисано лепим крупним читким рукописом : — 1889. година биће за све балканске народе судбоносна, они ће је прозвати „Велика крвава година" За Србе ћз бити онако исто пресудна, као што је 89. била нрз 500 година. — Дело ослобођења и ујединења балканских народа, отпочето у почетку овога века, почеће да се довршује ове годиае. Све што су балкански иароди у току цело1а овог века привредили, урадили, посејали, подигли — почеће да жању и прибирају плод ове године. — Уједно ће се стоиити две мале круне да слију ј^дну повелику. — Биће оборених престола и збрисаних дипастија. — Народи ће исгаћи своје богодано право: хоћемо пародно једннство своје. Завађеним владарима оиће остављено да се измире и наравњају како знаду и могу. Радн њшшх завада не треба да се пролије ни једна капља братске крви. Ко је нокуша за то лити биће проклет и жигосан као издајаик српства. Биће велика онај који прихвати народну засгаву и поведе коло ујединења