Male novine

лану биће то ирва бригада њега постави за минастра. Живи људа свашта дочекају, па и наше Гара-Стојанче дочекадо краљев повратак. Али, мес то да о њему води бригу, краљ се бацчо на огромно дедо промене устава, а паше Гара-Стојанче остало је и на даље само са својим скиптром из Тоблаха, који му је и данас најслађа успомена из твх сретних дана. Обмануто у свима својим надама, н°ше Гара-Стојанче од тог доба опет је својски прилегдо око своје комедијашке вештине, и сва Је прилика да ће на томе пољу далеко дотераги, Н I из те рЈЖичае прошлоста остала му је за сад само једна махна. Чим наступи пролеће, њега спонадну ње^ове старе болесне идеје о мпнистронању, и тада само о томе Оуаца. Тада му се увек нодгреје и његова стара љј 6 «в спрам куаља Милапа, и он се тада иетља, утискује се и где му није место; без нужде зап чнње кавгу и гради многе друге лудорије. Добри људи знају добро да је то само кратковрсмени паступ код њега, па му много п не замерају. Одбију му много што шта на дару, као што смо у многоме које чему и ми овде чипили прелазећи ћугећкп преко веких доста тугаљввах ствариНаравно да ће овај обзир трајати само дотле, док Гара-Отојанче не би дало Оправдан п 'вод за какав другп и друкчији разговор. Јер, како чујемо, оно сз спрема да истакне некога, који ће примати на се као да је он оно писао по „М. Дисту". Тиме би сам главни нападач био заклоњен, те мисли да ба тако лакше гађао иза бусије. Видићемо; „али мрка капа — зла нрвлика". Није такво момче за мегдане. -«®о <3>ПРИПОСДАНО (аа ствари под овом рубриком уредиишто не одговара) Господину Сави Грујићу, м и н и с Т ру П редседнику у Београду Многопоштовани Господине, Истина и правда нагоне нас, да Вам се у понизности обратимо са овим заједничким писмом — поводом

' догађаја, која се десио Јаауара ме| сеца тек г >д. у ниаистарству војеном, између Др. Пхје Половића, се, кретара, и нашег дру>а Милована М. Марушаћа, медии,инара. Нас је тај нечио догађај запста изненадио, и ми га с болом у души сада сиомињемо! Камо леае срсће, да се тако што ни догодпло није ? Ми не з :амо све узрок«, који су произвели тај догађај, а и нећемо, јер км Овде није|место, >да вх све наводпмо: Но једап, као најглавн :ји узрок, који је дао повода томе догађају: јесте клевети, којом ј оклеветан и оцрњен паш друг Марушић и од које је он гневом усилактио Да је баш; клевета главнији узрок томе немилом догађају, то се види из „реФерата" др. Мвх. Марконића, начедника п. ПЈКовника при санит. оделењу мин. војеног од 18 Октобра пр: год ЛН. 2694., који је ноднесен г. министру војеном на увиђчј и решење — ловодом Маруш ћеве стинендије. „РеФерат" Др. Марковића оснива се ва векаквом „поверљпвом писчу , па с тега је нетачан и неистиниг у многом чему што се у њему вели. П< низно вас полимо, да нам дозволите, да наведемо она мс ста из пом. „реФерата" што је тамо казато за нашег друга Марушића, Тачо, взмеђу осталог, но некаквом „иоверљивом писиу", вели се у „реф.рату:" „Да се Срби домородци туже на тамошњу браћу Црногорце, које је Србија брацки примила, ралила, одевала п васпитала да С, бе и Србију грде у свима прилиаа а и на све могуће начине и да је један од тих Марушић(!!) која је нед*вно добио н 120 динара иутна трошка вз партије на иоверљиве цељи, и јавно па вспату рекао: „Ја не Серб, ја Черногорец." Ово је за осуду. Но да се не би у будуће овакови сажаљења достојви случајеви дешавали, да нашим знојем и парама издржавамо којекакве пробисвете који место благодарности сапају на Србију и Српство грдње и стиде се срвског имена, то част ми је предложита ит.д." I Тако „реФерат" гласа. Ово је завста за осуду, који ба овако радио против Српства и српсаог имеаа. Шта је руководило г. Марковаћа, да овако реФерише Марушића пред г. министром војеним: да ли велика љубав патриотичма, пли оно црно „по

верљпву шјсмо ", илп лично аерасположење према њему — ми то ве зна\.о? Ко је и какав јеМарушић као Србви био и овде у Русији, ми ћемо да наведсмо један истинити пример аз његовога рада, па нека он каже какав је. Тако: Нрошле годиве Јануара мес. про®есор „оперативне хирургије" наИмпер. Вајен. Медиц. Академијп у Петрогрпду, говорећа о з гачају велаког прста и каж>;нута, њихове улоге, а особито за време рата, поред осталог рече и ово: како су за време несретнога српско-бугарског рата 85 г. многи српски војници сами се рањавали, сами себи прсте секли ит.д., да би тиме неспособви били за војну, а браћа Црногорца се јуначки борили вт д. Но Марушић §је био први од Срба—ђака, којп Је устао да опоЕфгава ту нанету рану е-рпској војсци тим иееретним рат*гм, Д1 ублчжи, и еко је што било, Да кмже узрок окуда је. Говорио је од иралике овако: како сам српсни народ није био рад сположен за тјј рат, како је вебратски вођен и најздд, кад ,]е већ по! несрећи морао битп, к*ко је кетактично вођен и т. д. Обратао је проФесору нажњу на српску всторију: ко су и шта су Срби? И пајзад, ка

но су с« после скоро непунвх 5 ве-

кова робовања ослободили сами, пред> вођени својим храбрим и јуначким; народни« вођамкако ту храброст п историцп цриз Iају ит д. По Марушићевом говору пр; ф . се од-звао од пр. овако: Молим Вас, ја сам навео свај прпмер из српско-бугарског рата, р?дп науке, ачитајући га из новина, не могу тврдити његову истинигоет пли неистинитост, верујем и то да у сваком народу и у свими ратовима има изузетака, ја вајпоеле, ако је тако, насам имао намеру никога вређати ит.д. Марушић је казао, да му јемало, ако ви нисте имала намеру никога вређати, али свакако, таки су наво да и ради пауке врло тугаљиви. Како овака прекори натерају крв у главу и поцрвене образи од стида и срама, пред гомилом толико слуша-1

лзца разае народности, то зпаЈу само они, који су бпди у туђеи свету, и но несрећи, слушали такве прекоре. Но Марушић ( јх није прећутао. Да је ово ( Вако било и да је Марушић бранпо чает српске војске, посведочиће сам пр« 1 ®. пом. предмета,

сви студепти 'који су тубилпикоји га познају, а ми потписати другова тврдимо. Освм овог случаја, Марушић је био у Русији на сваком месту и у свакој прилици достојан Србин. А што г. Марковић припвсује изражчј „ја не Серб, ја Черногорец", да га је Марушић на испату казчо, то баш он није никада казао. — Тје што се таче Марушића у Русаји. А какав је би • Марушчћ п у Србија од ■»879—86 године, знају га многи од потписатих другова п каођака икао учитеља; и так>» исто знаЈ 'у 1а и чети н генериције њпхои..х другова ђака учитељске школе и богословије (од 1880—84. г) мн ги другова из гимгазмје и дру^и поананици, знају велимо сви: да је Марушић и тада бпо достојап Србин као ђак, и да је свагда гњевом пламтио иротпв оних, који праве раздор међу Србима и називају их (ил;. из !,езвлњ») „Нробисветпма", „Гогама", Рекаднјама", „Шојкама" ит.д., јер свакп молсе појмпти када ту вода н каква добра може срнству довети. Пствна је п то, да је Марушић био у бојној лиаија (1870—78 г.) са св >јом рођеном браћом и проливчо крв за сво Српство, и да су му У боју два рођена брата п< гивула, Једног смртно рањеног изпео из чељустп непријат«љеке сам Марушић, која је наскиро умро, а и сам Марушић био тешко рањен, од које је ране једва преболео. Познато нам је и то, да је Марушић био првн у реду од српсжвх са нова, која своје услуге предложи отаџбани и 1785. г. По овоме је и званично рађено. С обзпром, на све довде речево, Ми, Многопоштована господане, не смемо а да неиспунимо своју м<>ралну дужност овим што иде: 1. Ми ниже потпасати његови другови искрено оплакујемо горку судбину, кОја се тако шненадно обруши на главу једнога од вађених чланова наше овд. скромне заједнпце, 2. Ми строго осуђујемо лпчност, к>ја се. ДЈсада у облику друга, кретала у нагаој средани; која онако мучки хтеде да прода праведну душу и да иотлачи нзјсветије чуство свесна човека; гнушамо се на непошгење, које двлази од чоеека, који се науком бави, и тугујемо што видимо повториввње догађаја о д ко .

подлиота: КРВАВАГОДННА (Дневник Једнога роба) Побележио ПЕРА ТОДОРОВИЋ

(76) А кад се то не може, да ли вреди у опште започињати и мрљавити ту ствар? Да ли отуда неће за ^владу место хасне доћи чиста штета? Ја сам управо градио политички рачун, да ли влада има интереса да нас иобије. И, рачунајући логично, ја сам нашао да она нема таква интереса. У најгорем случају могу вас неколико главнијих отерати по који месец, или најпосле и по коју годину у затвор. На крају крајева ипак ми је дела ова отвар изгледала и чудна и смешна. Прп

иали људи на изборима. па сад изазиваљем буне хоће да доскоче својим нолитичким противницима! Можда ће се цела ствар свршити тиме што ће нас који месец продржати у истражном затвору, као оно што је било с некима, поводом Илкиног атентата. Но ту ми паде на ум како смо ми иредстављени и оцрњеви пред престолом, где је о нама створено мишљење, као о најгорим душманима династије — и кад се тога сетих, кожа ми се најежи од страшних последица, које се отуда могу изродити. Мислећи тако, ја сам ходао по каземату и са зебњом погледао у оно парче свеће, што је чкиљило на поду. Мучила ме помисао : шта ли ћу кад ова свећица догоре? Но у опште може се рећи да ми је расположење било прилично ведро: ходао сам. пушио цигару за цигаром, најпосле узех и звиждукати. Сећајући се оног обећања: — „после", очекивао сам даћеускоро когод доћи, или да ме води одавде, или да ми донесе што је најпотребније за преноћиште. И доиста, после по часа, зачу се где неко шушка око врата, брава шклоцну,

врата зашкрипаше, отворише се гаиром и у каземат ускочи — Раша. С поља се улазило у каземат низ један или два басамака. Улазећи онако у мраку, Раша није опазио ове басамаке, те се с тога омаче низ њих и чиств ускочи. Грешан човек! Ма како да сам жалио своје другове, ипак кад угледах Рашу, ја се чисто обрадовах што и он дође, да не будем сам. Он се није надао да ме ту нађе и био је изненађен кад ме виде. — Зар си ти већ ту ? — упита ме он. — Ту сам — одговорим ја. — Јеси ли одавно овде? — Има једно по сахата. А како тебе дигоше ? — Море, бог их убио, узнемирише ми целу кућу. Није ми за мене, али сирота Драга, просто ће пресвиснути ; оста сва дрхтећи као прут... само ме срцеболе.... Бедни Раша махну руком очајно и поче ходати по каземату, брижан и замишљен. Видело се да су му све мисли биле отишле за кућом и женом, себе је био и »аборавио. (Наставвће се.)