Male novine

БРОЈ 5 ПАРА ЗВЗРОЈГ ВРОЈ 5 ПАРА

Г>|к»ј 201.-1899.

К1.ЕШЕ /ЕГГОКв

МАЛЕ НОБ

ЕЕ РЕТ1Т ЈОШЖАЕ

Орган свију који слободу љубе, истини теже, правду врше, споразум траже, творе што говоре и тиме служе отаџбини и српској мисли

ВЛАСНИК И ДИРЕКТОР ПЕРА ТОДОРОВИЋ

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК мих. П. ЖИВАДИНОВИЋ АДВОКАТ

П Д Претплатницима у Аустро-Угарској, Босни и Херцсговини: Да би се наш лист што више раширио међу браћом с ону страну Дунава, Спве и Дрине и уЈПриморју, то смо аа ове крајеве нарочито спустили цену нашем листу. И тако сада М. Псвине стају: За Угарску (Хрватску), Далмацију, Босну и Херцеговину на годину 12 форината. На по год. 6 форин. На три месеца 3 форинте. Претплата се шаље Уредништву „М. Новина." — Београд. Ве^гаЈ (бегћјеп)

ПИСМА И ако у штампи овде код нас у Србији још није говорено о сцени која се у Двору десила са г. Мишом Вујићем (у страној штампи о томе је већ одавна на дуго и на широко испричано), ипак зато о тој сиени зна цела Србија, и сваки је на свој начин тумачи и објашњава. Да је Шегово Величанство Краљ Ми лан г. М. Вујића јавно изобличио за његово дволично држање и недостојне скривене и подмукле нападаје, то је опште познато и то нико више и не покушава да одриче. Али, и било их је и има их много који се двоуме да ли је г. М. Вујић збиља могао у истини учинити оно зашта су га јавно окривили. И многи су готови да верују да је ту можда и нехотице учињена каква погрешка и да је г. Вујић на иравди окривљен за рнр џјто он није учинио и што он по свом отменом карактеру никад не би могао у чинити. Зар г, Миша да се толико заборави и толико ниско спусти, да Јиза леђа подмукло цањка и клевета друге људе^.. . _ 0, не! Та то није могуће'-.. Г. Вујић не би то могао учинити ни према најобичнијем човеку, а камо ли према узвишеној и миропомазаној глави првога Краља обновљене Србије. Не, не! Ту се морала уплести нека погрешка, а за доказ да је збиља тако по најбоље служи та околност, што је, како веле, сам г, Миша рдма^ ху после тога тешкога ирекора јавно узвикнуо да он тако шта није чинио. А као даљи доказ о г. Вујићевој невиности прича се то, да јј§ о.н, преко г. Лоаанића, измолио аудијенцију код Ш- Величанства Краља, где се на дуго и на нјироко правдао па на ; зад и оправдао, да он никад није никоме писао онако ружна и клеветничка писма, Тако се ето говори, домишља и нагађа у публици, и до данас као да још нико није био у стању да јасно, отворено и поуздано рекне, како ј истини стоји таствар, услед чега је и остало било тако широко поље за свакојака нагађања. Да би тој н §извесндсти И непоузданости једном за свагда учинили крај, ми смо се постарали да се најтачније известимо о овоме предмету, да нашим читаоцима изнесемо чисту истину бар у ономе и онолико колико се о тој ствари у опште сме и може говорити с обзиром на потребно и неопходно чување иследничке тајне, које је нарочито нужно у рракој једној важној, тешкој и деликатној истрази, као што је ова о атентату. * Прво, дакле, што у овој ствари имамо рећи, то је да г. Вујићепо иисмо збиља постоји, да је то писмо рн сам својеручно писао 29 Дец. прошле 1898, год. и да га је из Абације упутио у Херцег Нови, у Далмацији, г, Проти Алекси Илићу.

Даље, Факт је, који не подлежи никаквој сумњи, да у томс писму г. Вујић говори ружно о Краљу Милану јер се ту налазе и ове речи: ,0 политици немам вам шта писати што и ви сами не бистезнали. О бољитку за сад сујош слаби изгледи. Милан везе и кроји ћулаве по ћефу, а нама остаје, да се женски јадамо! Владика*) с разлогом вели : „Нада нема право ни у кога До у Бога и у своје руке!".... „Мањ да се тешимо оном оптимистичком девизом: „Бог чува Србију!" Али шта ће и сам Бог, кад је ми сами Срби не чувамо! Наша политичка лектира (и то не само овде, већ и у самој Србији), свела се сат, на — „Вечерње Новости".... Ето дакле како пише г. Вујић усвоме писму. Ето како се о првом краљу српском изражава један јучерашњи министар, један професор Вел. Школе, један образован човек, који је до јуче био саветник круне. Ми се овде и за сада нећемо упуштати у оцену овога поступка Вујићевог, тврдо уверени да ће га сам народ српски најбоље и оценити и осудити. Рећи ћемо само толико' П оспр гвакога Гписања јасно Је да г. Вујић нити је могао да се правда а још мање да се оправда и према томе сви нронесени гласови о томе, проста су измишљања. * * * Али сем г. Вујићевог, овр дана много се говорило и 0 другомједном писму, другога једног угледног првака радикалног. То је о писму г. Саве Грујића нашега бив. посланика у Петрограду. И о т.оме писму било је разних нагађања. И за њега се говорило да не постоји, да је измишљено, да је г. Грујић човек тактичан и да он никад не би могао пасти у таку погрешку да што неупутно пише, нарочито још кад је службени представник Србије у Петрограду. Међутим Факт је да и госп. Грујићево писмо постоји. Он га је писао својом рођеном руком, упутио га г. Миленку Веснићу, а писмо је донео из Петрограда г, Блажа Петровић Писмо је писано 9 маја 1899 год., и сем остале интересне садржине у њему се налазе и ова места: „.... Неутешна је слика стања ствари у Србији какву сте ми је у писму Вашем представили, али на жалост она је верна. Енергија за утврђивањем новог режима види се није још попустида. Народ апа тично подноси твоЏње иреврата 1 ) — мало похвално за потомке оних јунака, који главе залагаше за ослобођење Србије .... „Ви велите без мене и Пашића наши људи лутају као по магли. Без Пашића може бити и ако су Стојанчић, Аца и Љ. Живковић, који сад воде партију, његови људи. Што се мене тиче ја сам по вољи

тих истих „наших људи", а на првом ме сту по жељи и настојавањем г. Пашића изгубио — или ако хоћете напустио свако учешће у руковођењу пословима наше партије".... Даље г. Грујић говори о свом последњем министровању и силаску с владе па вели : .... „Доцније моји пријатељи менесу дезавујисали- Ушли су у погодбе и примили су соир сГеШ као спршену стпар..." За тим писац помиње своје постављење за посланика, на онда наставља овако : „У почетку имао сам и неког успеха, а кад се 17. 2 )окт. зацарио нов режим, то и на овом пољу не може ништа позитивно да се уради." Најзад г. Грујић, теши се овако: „Свакојако мој повратак у Србију не би имао значаја за нашу партију, која сада више но икада мора се држати Пашића, као човека гоњена и иострадала. Хвала богу и он ће се скоро избавити Пожаревца, иа наши људи неће још дуго лутати ио магли".... И заиста нису више ни лутали. На 6 дана по Пашићевом ослобођењу одјекнуо је Ивањдански пуцањ. * * * Ево дакле, сад су наши читаоци видели шта зна и како пише и један Краљев ђенерал, један српски посланик у Петрограду, један многогодишњи министар и министар председник. Нека сви разборити родољуби српски сами цене, куда то води и шта то значи, кад и оваки људи, са овако високих положаја пишу овака подбадачка и насртљива писма. Ми пак говорићемо о свима овим појавама за који дан много опширније.

*) Владшса Раде у „Горском Венцу". Прим. уредништва, Курзвв је свуда наш.

Преки еуд (Јаван претр©с) Субота, 17 јула (ире иодне), Жипан Пешропић , носач, родом из Београда, неосуђиван, оптужен за противстајање власти и лаку повреду. Држ. тужилац чита тужбу. Оптужени Живан прича како су сели у кући да ручају и он послао дете да купи трешње. Онда га позове газда да плати кирију и он му је платио. У том дотрчи његово дете и каза, како је жандарм отерао оптуженикову свастику и пиљара. И оптуженик пође с њима. Али пиљар врдне до иде кући. Оптужени му примети да то није право, но да тера обоје. У том ириђе и оптуженикова жена да протестује, а жандарм је ухвати те узме тући. Људи су протестовали. Услед тога оптуженик приђе жандарму казавши му да му пусти жену и да је не бије. Жандар га је ударио тесаком, [10 глави, он се обнезнанио, пао, однели га у болницу и он не зна шта је даље било. Нађени перорез пао му је из џепа и н>егова свастика причала је код два жандарма да је тужиоца жандарма Јована мало пецнула у десну страну прсиЈу. Све то било а) Треба да стоји 11 октобра. (прим уред.)