Male novine

Маћедонски агитатори врло добро знају, да не само општег, но ни помесног маћедонског устанка не може бити из тог простог разлога, што маћедонско становништво, које нема ни оружја ни вођа за борбу стурском војском, није у стању ни помишљати о каквим устанцима. О јесени прошле године потпуно се показало да није било никаква устанка и да се све ограничило на више или мање сумњиве пустоловине бугарских чета, које су дошле из Бугарске и које су на делу показале своје умење спасавати се од турских пушака и остављати на вољу судбине застрашено становништво, које је истински горело између "две ватре. Према такој необузданој и безобзирној агитацији, најлепше намере бугарске владе на делу се могу показати сасвим неостварљиве. А у томе се баш и састоји главна опасност. Не треба се бојати устанка у Маћедонији, јер је Порта предузела своје мере за повраћање реда, но се ваља бојати да Бугарска неће моћи да издржи искушење те ће на пролеће на граници с Турском изазвати неприлике. које могу довести до рата. Ето зашто ваља пажљиво пратити и најмањи покрет у Бугарској, ето зашто и јевропска дипло матија ваља да сасредсреди сав свој рад на томе, да бугарску кнежевину уздржи од непаметних одлука. Јавка говоркмца „ЛИЧНИ РвЖИ.11" III. „Није ђаво онако црн, како га људи малају", вели народна пословица. Тако исто може се рећи да ни режим „Владановштине" није тако црн, како га престављају Браћа Савићи и други радикалски листови. Разгледајмо га мало изближе, па ћемо се уверити да је тако. Његова сама појава носила је на себи објаву рата дота-

Днешк Паје До&ног ОД Л. Лпухћина (10) Човеку пак који зна за какав свој порок пријатно је видети овај порок и на другим људма, иа их тада увршћује у одличне људе, не би ли само себе оправдао. Непријатељство настаје који пут међу људма по судару њихових узајамних рачуна. Ово је непријатељство природно, то је непријатељство отмица два пса око бачене им кости. Али су често узроци непријатељства исто тако краткога века и случајни као и узроци пријатељства. Први се пут у животу, рецимо, нађете у извесној кући с господином

дашњој партијској разузданости, која беше дигла оца на сина, а сина на оца; брата на брата, а пријатеља на пријатеља. Сама девиза тога режима: „мени је Србија преча од свега осталог", то је и сувише јасно наглашавала. И сасвим је природно што се против овакога политичког обрта све живо дигло, што је у политичкој и партијској мутљавини тражило за се шићара „Владановштина" се беше нарочито окомила на радикале, а радикали на онога, за кога су мислили, да је ту кампању против њих предузео. Борба је била страсна. Страни листови, непријатељски расположени према Србији, киптили су погрдама на тај „насилнички режим." Није се окривљавала само Владановштина. На нишан беше нарочито узет Краљ Милан, за кога се држало да је он иницијатор и командант ове нове кампање против радикала. Нишанило се на Краља Милана, али је погађата сама династија. У овој борби срества се нису бирала. Најниже врсте пасквила ницале су као печурке. Њихова одвратна садржина сама је собом казивала, да јој је врело у незадовољним елементима у Србији. Пасквила: „Демон Србије", то је најјасније показивала. Г. Љуба Живковић о тој би пасквили могао много да прича, јер је он на суду бранио оне, који су је по Србији растурали. Сам наслов ове пасквиле односио се на Краља Милана. А кад је извршен атентат прог. тив живота ЊегОва" онда се ка'о из једног грла повикало : „То су они!"... Тенденција, која је вејала из поменутих пасквила, подударала се са тенденцијом самога атентата. И онда је дошло оно, што је дошло, проглас ванредног стања и преки суд... Ко зна шта се све по нашем кривичном поступку може узети за даљи и ближа осноз подозрења и какве страшне последице могу произаћи за поједине грађане, на које се посумња Н. Н. па пред њим изјавите, да каква певачица погрешно пева. Кад би Н. Н„ на ту напомену оћутао или се с вама сагласио можда бисте кроз цео свој век остали с њиме у пријатељским односима. Али је Н. Н. заљубљен у ту певачицу, те се доста оштро одупре том вашем тврђењу. Вас изненади нагласак тога његовог одговара, те га и мало пецнете не прекорачујући при том границе учтивости. Али и то буде довољно: Н. Н. остане до гроба ваш непријатељ, гони сваку реч коју изустите, мотри на све ваше слабе сгране, па се не тргне ни од самог клеветања. Како често такво нестално непријатељство срамоти и више душевне кругове! На пример поштовани писац Јанко изда на јавност свој спис о власништву над општинама. Марко други та-

да су умешани у злочино дело, које се ислеђује, па још кад га ислеђује преки суд, онда му неће бити чудна и неразумљива радња прекога суда, шго је судио оптуженима по делу атентата извршеног против живота Краља Милана, Оца владајућег Краља од Србије Александра I. По уставу од 1869., а и по положним законима, који су тада били у сили, у Србији је могло бити преких судова, па их је и било; а кад преки судови суде, они поротски суде: а поротско суђење суди по здравој памети и по убеђењу, а не по потпуно прибављеним доказима. И то је опет по закону. ЈБуба Живковић и његови другови могли су бити и невини, али су земаљски судови рекли да су они криви и зато су осуђени. И у свему томе нема ни шта против закона.... У Србији је било времена, кад су могли српски грађаии бити шибани, кад су метати на точкове, кад су батинаги и све је то било по закону и све је то законом укинуто и слава људима и државницима, који су те дивљачке казне укинули и са лица Србије и српског народа скинули тај жиг понижења. У Србији је дакле било и изванредних стања и преких судова, јер је тога по закону могло бити, а тога данас нема. Тога је нестало по узвишеној иницијативи Онога, који је земљи и Своме народу дао овај данашњи Устав.... Ако је било какве неправде, учињене људима, што су оптужени и осуђени, да су имали учешћа у атентату на живот пок. Краља Милана, ако је ко невин допао тешке тамнице, онда је Он, Својом владалачком милошћу то све загладио.... Али ваља знати и ово: да владалачка милост није што и пресуда земаљских судова. Владалачка милост прашта кривице, али она суђене не оглашава за невине. Пресудом земаљског суда Љуба Живковић је осуђен на 20 година заточења; на њега се и на другове му излила владалачка милост, али га та милост није

ко исто чувен писац не воли власништо над општинама, те одговори на Јанков спис потпуно признајући при том пишчеву даровитост. Али се Јанко тиме не задовољи, већ у своме одговору изјави, да Марко није довољно проучио предмет о комје писао. Марко од своје стране покаже неисправност Јанкоових навода. Препирка се распламти све јаче и јаче. Најзад измена ових мисли одведе Јанка дотле, те укаже прстом на сумњив положај Маркове жене, а Марко прилично провидно исприповеда, како је Јанко пропуштен кроз руке на некој забави. При читању ових списа могао се свако живи и чудити и љутити, што се у овој препирциније ни помињало више о власништву над општинама. Али се томе баш нико није ни чудио, нити се због тога љутио. Већи

огласила за невина. Они могу бити и невини, али ми то не знамо, то не може нико знати. То може знати само Бог, И, ако су они одиста невини, помислите, како је милост Владаочева заменила саму Божју правду; а ако нису невини, онда у колико је та милост већа и узвишениЈа?!.. И, у место да она данас жање благодарност, на њу се диже дрвље и камење. Она се назива свакојаким именима. Једно од тих имена хоће просто свој земљи главу да пробије. То је „Лични режим!..." И ми смо узели слободу да о томе личном режиму нарочито проговоримо. И то ћемо учинити у броју за овим. »с (сј, Из царода Прослава. Уважена старина протојереј Стеван Поповић из Цр. Траве прославиће ва Три Јерарха 50 год. свештеничке службе, 35 год. протојерејства и 25 год. свога рада на ослобођењу там. крајева. Честатамо. Преминуо. Из Пирота нам гшшу: Недељко Ћирић, трговап из БалтаБериловца, после дугог и тешког боловања испусти своју племениту душу 23. тек. месеца. По нарави тих, по понашању скроман и примеран, у сваком погледу часан ; био је омиљена личност, те је са својих ретких особина по поверењу народа био дугогодишњи председник своје општине и народни посланик. Земља је примила остатке правога Србина. Душа је његова отишла вечности а трајан светао спомен оста међу пријатељима, који смрт његову оплакаше и на тужном му растанку рекоше : нека м> је лака српска земља коју је жарко љубио. Г1. Јавна захвалност. Васа, Ђорђе и Јосиф браћа Петровићи теж. из Басаре, поклонили су ново-пронађеној цркви Светог Јована у „Раковици" атару села Крупца, један део свога земљишта у истом месту, које има 2.080 квадратних метара површине. Овој вредној, частној и својој светој вери оданој браћи Поповића нека је част, слава и искрена хвала на овом Богоугодном делу. Нека се хиљаде овака браћа, која поклонима подео читалаца мање је забављало расправљање о власништву над општинама него бубоци што их је Јанко добио и љубавне згоде што их је Маркова жена намештала. У осталом и ја сам се удалио од свога предмета онако исто, као што су то урадили и Јанко и Марко. А враћајући се сада ка питању о срећи, мори се и против воље дотаћи онога доба у своме животу, које сам већ неколико пута довде поменуо, доба грозничаве радљивости и тако рећи лудачке среће, која је цео мој живот отровала. Сутра ћу покушати, да верно испричам све, у чем би се могло наћи одговора на ова питања. (наставиће се.)