Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

121 1

___А кад почесмо одвајати хришћанске трупове од

поганих татарских, и почесмо копати јаме, преносити тела

убијених војника да их сахранимо, да те Бог сачува, како.

то тужно н жалосно изгледаше! Ово причаше седећи под

грмом — нама већ познати Маљута Карачаровац, који је

војевао и на казан, борио се противу Арапше на реци

Пјани, и, најзад, учествовао у битци против Мамаја на Куликовом пољу.

— Но то је — хвала Богу велика срећа, што могосмо сахранити изгинуле војнике, додаде — седи као овца деда Рогвољдо. — А ево како сам ја чуо да се при-

поведа шта је било на реци Калки: тамо погани татари не допустише ни то, да се тела погинулих сахране... Од те кобне реке, они су и овладали руском земљом.

— А сад га више неће владати...

— То једини Бог зна...

Мисмо жито сејали — сејали, Ој Дид — Ладо, сејали — сејали —

опет се разлегаше са игришта монотоно „величаније“... — Осам дана копали емо јаме, да изгинуле сахраНИМ... — А погани татариг Шта би с њима.

— Њих емо птицама и зверовима оставили... А колико је птица налетило и зверова дошло ! Реко би човек, да се из целог света овде беху скупиле вране и орлови,. Али и све наше изгинуле не могосмо сахранити.

— А зашто их не могосте све сахранити 2

— А зашто! Ва то, деда Рогвољдо, што нико није у стању познати чије су кости — татарске или руске. Многи су војници тако били оглодани од зверова, да су остале само једне кости, — па почим да познаш — чије су оне...