Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

23.

— Ни речи, иначе оде ти глава.... Паре, све што новаца имаш, казуј....

Петровић викну за помоћ, али у истом тренутку сечиво великога ножа прободе му ерце.... Он обамре, селопи очи и издахну. Последње му речи беху: моја жена. ... моје дете......

Ово се зби једва за два три секунда.

Гља Петровићка тргну се иза сена.... Њој се учини, као да је кроз сан чула некакве гласове. Као да ју је неко викао. У једној и у другој соби владаше мртва тишина.....

— Јово, јеси ли будан: — питаше она из друге соре.

Нико јој се не одазва.

— Јово, јеси ли будан 2 — поновљаше јаче гђа Петровићка.

(пет се нико не одазва,...

— Ко ме је то зваог — викну она гласно.

Њен глас јечаше кроз отворена врата собња. У овој соби не чу се нико....

— Та шта је тог — рече гђа Петровићка. Диже се из кревета, па пође брзим кораком отвореним вратима у собу мужевљеву.

Таман да стане ногом на праг ове друге собе, а два оштра сечива забодоше јој се у рамена.... Крв поче прекати,.... Она клону и паде покрај врата, „. .. Не рече ни речи. Једва да јој се могаше чути уздах: јао....

— Је ли мртва“ — питаше црна сенка с другога краја собе.

— Још није издахнула. Опажа јој се још дисање, али тек што није одапела — одговори плава сенка.

— Палте свећу! Ово је мала светлост — заповеди црна сенка.