Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

21

вичемо на цео трговачки сталежг... То би било не праведно .... И што је још чудније: док је сваки други ред у овој земљи заклоњен, чиновници су изложени јавном клеветању.... А који су то чиновнипи 2... Та то нису туђинци. Та то су синови овог истог народа.... Па шта се хоће 2.. Хоће се ваљда, да поништи морал у чиновништву. Хоће л се корупција 2... Тешко народу ако до тога дође.... А што није тај посланик сад пред-а-мном, да му ја кажем, шта може бити од његова богатства, са којим се онако поносно .размеће. Да му кажем, нек се спреми, богат је, нека буде готов, да своју можда не баш крваво етечену имовину.....

У том неко куцну на врата.

— Молим слободно — викну г. Правдић.

— Добро јутро господине.

— Добар дан желим.

У канцеларију уђе Букалић, човек средњих година, лепо обучен, на њему златан сахат, ланац, а на претима дијамантско прстење.

— Чим могу бити овако рано на услузи — прихвати реч г. Правдић.

— Ја знате пораних по ономе послу, који сам зам синоћ напоменуо — одговори Букалић.

— По каквом послу 2

— Та ви знате.

— Будите уверени — незнам ништа. Молим објасните ми.

— Та ја, господин Правдићу, хоћу знате онако испод руке да пренесем моју радњу на мога шогора. То је знате за неколко дана. После ћу опет ја отворити. Знате, све је у реду. Само да ви учините саслушање, да метнете ранији датум — та ви већ знате