Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

А Рогњедушка, данас стар и престар, а у то давно

минуло време млад, потресајући својим риђим власима, одпеваше својој Рогњеди — вереници:

Не треба нам сто куна, сто куна, Ој, Дид-Ладо, сто куна, сто куна.

А Рогњеда — вереница, загрливши се е другим де војкама, као славуј одпеваше:

Даћемо вам седам удовица, седам удовица, 0); Дид-Ладо седам удовица, седам удовица. А он, млади Рогволод, са осталим момчадма одговараше :

Не треба нам ни стотину, ни стотину, Ој, Дид-Ладо, ни стотину, ни стотину.

Тад — Рогњеда — вереница, упрвши своје очи на

Рогволда — ох, ал то беху очи пуне љупкости! тихо говораше зивкајући к себи Рогволда:

Даћемо вам девојку, девојку, Ој, Дид-Ладо, девојку, девојку:

И Рогволд, чувши те речи, приступао је ка својој Рогњеди — говорећи:

Ах, треба нам девојка, девојка, Ој, Дид-Ладо, девојка, девојка. И мушко и женско коло најзад се помеша, чују се гласови и мушки и женски: — А коју ћете девојку г А један се глас чу:

— Доброгњеву! Доброгњеву! чуло се неколико гласоаа. — Прекрасу! Гориславу! викаху други...