Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

41

показа привржан, тога учини робом. Робу је товарио убијену животињу на леђа, оборено дрво на плећа и роб — теглио је товар. Говор је био већ савршенији. Истина љубав није још говор пронашла. Но и без тога је он у брбљању, цврликању, мамљењу, зивкању животиња. Но заповеднику потребовао је развијенији говор. Гласови се развише.

А ко му се не хтеде покоравати, тога је наш пра-пра-чукундед умлатио. На тому је камена секира. А на што му је да уплеја нага чдвека, када му не може ни кожу одерати, јер ни за шта је 2

Са првенилом стида на лицу морамо признати, да је наш праотац за то убијао свога сабрата, кога је за противника држао, да га поједе. Испитачи су и то пронашли, да су наши преци били људождери. Дуго се веровало, да ће онај, који поједе срце убијенога непријатеља наследити и његову снагу.

Видите ли моја високородна, благородна, светла и висока господо и госпође, такав човек био је наш прадед. |

Но част и слава ономе, коме слава пристоји — он нам је оставио у насљедство читав овај лепи свет.

Читав округли свет, на чијем копну немамо ми сви места. Јер милијуни станују на морима, а милијуни у недрима земним, те једни зарађују свој насушни хлебац на води, а други под земљом.

Колико је хиљаду пута хиљаду година требало, докле је постао из потомства оног гос-