Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

54

вршину крочи, не осећаше да му срце ни за један куцањ била брже куца, но доле.

Каку би п овде разлику имао да нађе.

_ Доле водонични гас, горе сумпоровита пара. Доле црни сводови каменог угљена, горе раскрплио се мрачан небесни свод. Исти људи доле, као год п горе.

Било је једне вечери позно у јесен. Сунце било се већ смирило, а како су се за замком у даљини облаци на западном небу мало разгалили, то се небо измеђ' хоризонта и облака сијало у златно црвеноме сјају вечерњег руменила. Куле стародревног замка одбијаше се још мрачније на сијавом вечерњем руменилу, докле димњаке дестилирне пећи, окрајке шумовитог брега и вршак камара каменог угљена, озараваше са златали сјајем. Небесна вила спушташе чаробно-златне венце на мрачну околину.

Радници су евршили свој данашњи рад. Жене и девојке — које само турају колица хитале су у гомилама кући. Једна од ових женских отпоче да пева. Беше то словачка народна песма, нека врста романце. Мајка удаје своју ћерку и прашта се с њоме. Она буди код своје ћерке успомене детињства с речима:

Када те чешљах чедо,

Да л' те ва кику чупнух г Када те купах снаго,

Да ли те кад год лупнух 2

Мелодија тако је дирљива, тако меланхолична, као што су обично све славске мелодије у опште — као да их је ко год у грцању компоновао (складао, састављао у ноте).