Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

58

ђен је камарама угљена, што се сија и прелива на плаветно, као челик. Брежуљак овај на врху је раван и са њега виде се у даљини куле једнога замка. Те су куле од старости црне.

На једној страни брежуљак прелази благо у долину, а она је сва окупирана (ваузета) пећина за дестилисање (пречишћивање). То је једна протегнута група зграда са четири висока димњака. Ови диммаци бљују дан ноћ дим, час бео а час црн. Тамо се- камени угљен од сумпора пречишћава. Само тако може се употребити за, топљење метала.

Јер главни потрошач угљена то је „самоков“ (гвожђара), који је ту одмах прислоњен уз оближњи брежуљак. Он има пет димњака, из којих дим све у клубадма избија. Кад из гвожђаре избија бео дим, онда из дестилирне пећи посукља црн и обратно. Обе ове радионице непрекидно разастиру вео од облака над долину. Кроз њега и сами сунчани зраци постану мрки, докле не продру на земљу. Из гвожђаре извире прљаво црвен поток а из мајдапа опет црн као мастило. У долини оба се ова потока састају и онда удружени настављају свој ток. Донекле одупире се црвени поток црноме, ал' најзад се предаје и на послетку се победоносно вијуга, прн поток кроз црне шуме и поља.

То је жалосна пејсажна слика, а још жалоснија је помисао, да ту проводи најлепше дане своје младости човек један сам, без друштва, без радости и весеља.

Кад Иван Беренд из дубине земље на по-