Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

љени прах не могаше да скрије — два црна ока, два крупна црна дијаманта. Тмина пуна звезда.

Када ове очи бацише на Ивана један летимичан поглед, осећаше научњак, као да су ови прни дијаманти парнули малко по стакленој Фијоли (суд трбушат), у којој је чувао своје срце добро конзервирато, недодирнуто. Ови црни дијаманти још ће и потпуно просећи тај стаклени одвој његов. Е

Девојка поздрави свога господара и пропрати свој поздрав са смешењем, а смешеће се уснице њене изнеше на видик два низа сићаног бисера — два низа белих зуби.

Иван осети да је очаран. Заборави са чега је дошао амо и шта хтеде да каже. Застаде као запаљен и гледаше за девојком што се удаљаваше. Чекао је, да се девојка, окрене. То би му одузело сву чар. Јер, нека свака девојка добро запамти, да први убод стреле, што га са првим погледом својим усади у срце кога човека, опет извлачи, када га погледа, па се окрене за њим. Човек на то промрља: — обична женска!“ и чар излапи.

Ал девојка не окрете се; ма дају је зовнула једна другарица за њом по имену: „Евила!“ Може бити, да јој је другарица пришаптала на уво што год обешењасто, но девојка слеже само раменима. Онда се упути са својим другарпцама к једном дугачком отвореном кошу, седе на земљу, извади из џепа парче хлеба и дивљаку јабуку, па стаде да руча.

Иван се врати кући у особитом располо-