Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

24

његов старачки и пун мирноће поглед, продираше у душу оних, који га видоше, — па чак и Татари, као што се могло приметити — погледаху с поштовањем на овог седог старину.

— Мир вам људи, чеда јединога Бога! мирно проговори старац — благосиљајући на све стране око себе.

Арапша, приподигнувши се на седлу евојом кржљавом Фигуром, нешто рече једноме коњанику — у богатом татарском оделу, који поред њега стајаше. Тај климну главом, коју покриваше зелена чалма.

— Ко сити старче 2 запита га онај у зеленој чалми.

— Аз јесам Михаило, божјом милошћу и бератом Атуљака — цара, митрополит кијевеки и све Русије, одговори старац.

Човек у зеленој чалми саопшти те речи Арапти. Арапша опет нешто рече човеку у зеленој чалми.

— А где ти је берат, који имаш од Атуљака цара» Запита га човек у зеленој чалми.

Митрополит одкопча своју црну мантију, испод које висаше на прсима склопљена икона — украшена драгим камењем, и расклопивши икону, извади отуда на четворо савијену хартију.

— Ево берата Атуљака — цара, рече он, пружајући савијену хартију човеку у зеленој чалми.

Човек у чалми узе хартију, пажљиво је разви, и показа Арапши, и полагано му објасни: „тамга — салгат карапчи“.... Арапша климну главом, и опет нешто прозбори.

„Силом и величанетвом бесамртног Бога“, гласно читаше онај у зеленој чалми — „Од дедова и прадедова, од првих царева и отаца наших, Атуљак цар рече реч, по примеру мога деде Мамаја.“