Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

83

— Не ћу да вам га кажем! — одговори девојка с неповерљивим погледом. Јер ако га кажем, онда зацело ћете га отерати одавде или му нећете дати унапређења. Ал и он ме не може пре узети, докле не постане копач.

— Дакле он је надничар 2

— Јесте.

— И ти њега више цениш од мене, који сам газда 2 |

Девојче слеже раменима, накриви главу у страну, баци на Ивана сумњив поглед, који му још више главу заврти, тада се прибра и одговори му на питање.

— Ја сам му одавна већ обећала, још од моје мајке, и то се мора држати.

— Ђаво да носи и твог оца и твоју мајку ! — повика Иван ван себе од гњева ; — шта се мене тиче, шта су они обећали једном бикоњи. Ја те питам, хоћеш ли ти трампити твог заручника са мном.

Евила задрма опет одричући с главом.

Не иде! Мој је заручник човек бесан, човек дивљи. Био би у стању, да ме убије, да вам упали мајдан, када је загушљив гас у најбољем јеку. Лаку ноћ.

На то на један пут стругну и умеша се у своје другарице, које су је доле очекивале.

Иван лупи свој дневник тако јако о сто, да се на свима крајевима и ћошковима распаде.

Проста цура, женска што колица гура, дивља животиња, одбаци му руку и срце!

И због кога!

6%