Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

Робље потрча митрополиту, и љубљаше му руке. Жене и деца плакаху. Старац их срдачно благосиљаше, дижући к небу старе очи своје, у којима се блистаху сузе...

— Не плачите децо.... Молите се Богу — једном у тројици, он ће вас из ропетва избавити, говораше митрополит, пењући се на кола.

— Оче! родитељу! свети угодниче! плакаше кукавна Доброгњева, и љубљаше хаљину митрополитову.

— Помол' се Богу иза нас, свети митрополите, чуше се гласови робља,

— Хоћу, хоћу, дечице моја, молићу се Богу о страдалцима заробљеним... Тако говораше старац, благосиља“ јући јадне своје земљаке, који му беху кола окружили.

Опет засвираше у рогове, чуше се татарске речи... Све се крену на пут. На скоро исчезоше и кола е митрополитом. Какве су се тужне мисли вртиле по глави и митрополита и заробљеника, лако је погодити осетљивом срцу...

Ово изненадно п тренутно сретање робља са својим земљацима — калуђерима, тако је дубоко гануло јадно робље, да им се чисто чињаше, као да је све то у сну било. А, ево и вароши Укека иза високих бедема, Уплашено гледаху на ту варош Карачаровци, кретећи се од страха . . . О, шта ли ће даље бити с нама кудали ће још нас терати2..

— Ја ћу да бежим чим ме одкују, наједанпут рече Јаропук, гледајући на високе зидине.

Доброгњева уплашено и тужно баци поглед свој на њега. -

— Пут сам запамтио, и лако ћу погодити ;-еве пустаром, па онда преко шума ,-тако мишљаше и говбраше приковани Јеропук.

— Аја... шта ће самном бити уплашено питаше Доброгњева.