Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

21

— И ти ћеш, мила моја Гњедице са мном, тешаше је Јаропук.

Но робље не уведоше у варош, већ га утаборише на обали реке Волге, поред градских зидова.

Тек што се прочу у вароши о доласку пљачкаша с богатим пљеном, на једанпут поврвише из вароши читаве гомиле Татара и Татарчади да виде робље. Татари осматраху ове кукавнике; понеки се човекождерно загледа у

какву девојку, е, рекао би човек, прождераће је. Татарчићи ђипкараху и скакаху око робља: певали су, задиркивали и плазили језике на ову тужну рају.

шШ Руско робље код Татара.

Међутим, спремаху се чамци, да се превози робље

на другу страну реке Волге. Јер, један део робља био је одређен да иде у Сарај, па је требало да путује другом

обалом Волге, куда беше равница, а други су морали путовати оном обалом, која беше узвишена и брдовита. Карачаровци случајно беху у оном делу робља, које је ишло да се превезе на другу страну Волге.

Све је ово тако брзо епремљено, да робље из разних села и вароши, које се у путу упознаде, није имало кад као што треба да се опрости. И тек изненада видоше се у чамцима. Плач и јецање подиже се и сједне и с друге стране. Почеше летети оплавци бесних Татара по леђима кукаквног и безаштитног родбља.

Чамци се отискоше сд обале. Татари свом снагом веслаху, и већ се чамци прилично беху удалили од обале.

На један пут чу се на једном чамцу очајнички ври сак; нешто бело јавну се пред очима и бућну у воду.