Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

ној шуми. Овај је манастир начинио од дрвета сам свети Сергије са својим братством које тада беше малобројно и сиромашно. Рано изјутра крене се Димитрије с кнежевима на пут у свету обитељ. Од Москве, па до Тројицког ма_настира, може имати око 10—12 сахати хода, и то све шумом боровом и јеловом. Страшна и велика то беше гора, а кроз њу, био је просечен тако узан пут, да два коњаника нису могла упоредо јахати, већ све један за другим. У овој шуми био је вечни мрак, и путник путујући кроз њу, опажао је у души својој и нехотице неки страх. Тек у даљини могло се чути, како детлић својим јаким и острим кљуном удара у суво дрво, као вешт добошар у добош... По где где могла се видети хитра и лака веверица, која скакуташе с гранчице на гранчицу — стругутајући са својим острим зубићима борове шишарке — храну своју. Огромни растови јелови и борови с једне и друге стране ове уске путање, беху се горе саставили, и тако изгледаше као да ови путници путују испод каквих мало осветљених сводова.

Димитрије и његови сапутници беху се нешто ућутали, п главе спустили; им као при последњој исповести, чињаше се, да је сваки од њих хтео да пропратити цео свој прошли живот, и дела у том животу. У овој мртвој тишини чујаше се по кадшто Фрктање коњеко, звек бакарлије или оружја, пуцање суварике коју би коњ својом 0стром копитом нагазијо, и опет је наступала гробна тишина. Горе, над овим мрачним борјем, у плавој небеској висини, чујаше се како кликће соко; а доле, у тој мрачној шуми, чињаше се, као да је строга и неумољива природа сваки покрет тамо отерала, где живе људи у варљивим сладостима, са тренутном срећом, која ишчезава као сан, као дим из кадионице над гробом...