Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

45

тадашња Москва, готово ни мало не наличи на данашњу Москву.

Но и у то далеко доба, постојала је тако звана улица „Охотни рјад“, и од те улице у доцније време створи се то, што постаде „срцем Русије“. Била је и тако звана „Црвена пијаца“, где су оближњи сељаци догонили и продавали своје скромне производе, сено и друге ствари нужне за живот, па су те кукавне сељане немилостиво тукли за крађу „кнутом“, или казнили емрћу, на једном доста прикривеном местанцу, које се зове „Лобно место“.

И ова мала и ништава Москва, испраћала је 20 Августа 1380 г. у крвави бој — своју и савезну војску противу „безбожног Мамаја“.

У саборној успенској цркви служила се ев. литурђија, на којој присутан беше и велики кнез као најстарији стратиг — војсковођа. Он се топло мољаше Богу, ма да му мисли често одлетаху и у дивне и раскошне чардаке, где је он провео толико срећних година са својом милом и драгом супругом Јевдокијом; час му мисли одлетаху у тамну и сиромашну обитељ ев. Сергија Радоњежког, час на далеко и непознато крваво поље, где га чека суд божији. — А какав ће бити тај суд, то нико незна, нити може погодити. Поред њега стојаше његов неодлучни друг и рођак Владимир Андрејевић, кнез Серпуловски. Он се такође искрено и топло молио Богу, и изретка погледаше или на Димитрија, или на икону св. Богородице, на коју беше пао сунчани зрак кроз узани прозорчић саборне цркве. Његово лице изгледаше и мирно и храбро. У истој цркви молили су се Богу и други кнежеви: Белојезерски, Каргопољески, Устушки, Ростовски, Серпејски, и све главне војводе, међу којима особиту пажњу обраћаше на се својом лепотом и дивним младалачким изгледом — Михаило