Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

46

Бренк, и браћа калуђери Пресвет и Оелаба, са скимнама на глави.

Кад се служба свршила, Димитрије и сви остали кнежеви приступе кивоту, у коме почиваху остатци Петра митрополита Московеког, и сви падну пред њим ничке.

— О свети чудотворче! Ускликну Димитрије, стојећи пред св. остатцима угодника: поганци и неверници илу на ме, твог искреног слугу, и јако наоружани, иду на град Москву! О, чудотворче! тебе је сам Господ јавио као свеца роду нашем... Ти се моли за нас, ми смо твоја паства...

Даље не могаше говорити, јер се од суза и јецања загуши.

Владимир Андрејевић замишљено гледаше на тело овог свеца. Његово јасно јуначко лице, чињаше се као да говори: о, како је мало и суво тело светитељево.,. Колико ли може бити тешког Саме кости остале... а велика моћ у овим праведним костима почива. (), мала ли је наша сила и моћ спрам оне, која почива у овим костима.

И Владимир е' тугом погледа на евоје јаке мускуласте руке, и на пуно тело свога друга Димитрија, које од плача сво дркташе и тресаше се.

Из Успенске саборне цркве, кнежеви и војводе отиду у пркву Архангелску, па се п тамо молитпе Богу. Димитрије се емерно клањаше гробовима својих прародитеља, који су у тој цркви посахрањивани. Из Москве, а из саборне цркве, у којој се мољаше Богу, Димитрије на једанпут — и сам незнајући за што, пренесе се мислима у далеко Кијево, ког он никада није видео... „И тамо су моји прародитељи, мишљаше он: и прабаба, велика кнегиња Олга, равноапостолни Владимир, и Јарослав мудри, и Владимир Мономах... Они тамо мирно вечан сан бораве: над њима нису владали погани Татари... А ми, ми раја