Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

48

Ох мили мој кнеже, моје злато Димитрије, брате! оох! Не плачи мила моја! не јецај љубезна моја Јевдокија, тешаше је кнез Димитрије... А и сам тек што не пусти сузу — али није могуће, није згодно... срамота га је од војске... Сва Москва упрла очи у њега...

Све су војнике оплакивали, грлили, благосиљали и љубили пратиоци.

Само ехимници — Пресвет и Ослаба, стојаху усамљено, уџрвши своје очи у земљу, и старајући се да их нико не види, они се нису имали ни е ким да опраштају; ту не беше ни једне душе која би их пожалила. А за што за то, што је њима тако на рођењу суђено. Ту не беше загрљастих женских руку, које би се савиле око врата ова два црнорисца, који беху покривени схимнама.

По свршетку молитве, трубе затрубише, и војска поче излазити из Кремља на троја врата: на Флоровска, која се данас зову Спаска; на Николајевека, и Константино — Јеленска обрнута реци Москви, но која данас не поетоје.

На вратима стојаху ђакони и протођакони, и држали ву у рукама огромне чиније са освећеном водом. Свештеници пи Архијереји с китом босиљка, кропили су војску, која је пролазила редовима — у сјајном оружју о бедрима а ва сузама на лицу. За њима је ишла цела гомила — жена, матера, деце и других сродника, а ваздух се проламаше од плача и јецања тих жена, деце, матера и т. д. Последњи пут оне грле своје миле, последњи пут узмахују евојим белим рукама, као птице белим крилима, а сад — по одласку ових ратника, — те беле, те загрљасте руке, само ће утирати горке сузе, и неће имати кога да грле.

Велики кнежеви иступише са својом војском из Кремља. Димитрије јахао је на свом белом арапском коњу,

· ког је јако волео, — исто онако, као што Олег вољаше