Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

49

свог ратничког коња, који му је вајпосле смрт задао. Дивно изгледаше велики кнез на свом милом, коњу! Ногама се опр'о на позлаћене бакарлије, а шлем и остало оружје, блисташе се као јарко сунце.

— Ох! у какву се лепоту обукао наш кнез! чули су се из гомиле гласови.

— Ваистину, прави Ђурђе победоносац!...

— Поред њега јахао је неразлучни му друг Владимир. Његов поглед беше пун јунаштва и смелости: „да положимо кости, а да не постидимо земљу руску.“ чинило се,

као да тако говораху његове севајуће очи испод натмурених веђа,

Кад су саевим изашли из Кремља, они се и нехотично зауставише и беху усхићени. Чинило се, да нигде краја нема огромној војсци, а диван изглед те војске, немогаше се описати. Војска је стојала у редовима поред бедема Кремљовеких, и упрвши очи своје на светину и свете храмове, чинило се, да је та војска из тих светиња и храмове црила и уносила у своју душу дух храбрости, дух одважности — за оно свето дело на које полази... Мноштво копаља и џида, изгледаше као каква шума, шлемови и остало оружје, на које падаху зраци сунчани, сјаило је као небеске звезде. А огромни црвени штитови, којима је заклоњен леви бок и раме сваког ратника, напомињаше ону румену крв, — крв, којаће се рекама пролити испод тих огњених штитова.

— О кнеже господине! ускликну Владимир, да дивна ти ли је и велика наша војска!

— Заиста, таке војске није било одкако у Русији, тихо одговори Димитрије.

Димитрије пође на свом дивном коњу низ редове упарађене војске; па кад је дошо до средине, он подигне

МАМАЈЕВО РАВБОЈИШТЕ 4

- ——