Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

50

десну руку торе — као на молитву. Све наједанпут ућута се, па чак и жене престадоше плакати.

— Браћо! викну гласовито велики кнез, и његов глас разлегао се од једног краја до другог; — шта је лепше и боље, него жртвовати наш живот за нашу свету и лепу веру хришћанску!.. Не дајмо, да нам погани татари узму наше вароши и села: да нам руше наше светиње — свете цркве и намастире, да нас расејавају по лицу земље, а жене и децу нашу да одводе у стидно робство, да служе поганим Татарима. Пресвета Богородица, нека би умолила сина свога и Бога нашега, да нам он буде у помоћи у овој светој борби, а за свето дело!

— Слава великом кнезу! живео! заори се глас као из једног грла — по целој војсци.

— Ми смо се решили жртвовати наш живот за руску земљу, и пролити за њу крв своју! чуше се гласови из оближњих редова војске.

Кнежеви и војводе обиђу редове војске — сваки свој пук и оделења, коњанике и пешаке. — Све беше у свом реду.

На дани знак великог кнеза, засвираше трубе да се војска креће. Опроштајни глас звона, таптање и рзање коња, силни звекет оружија, плач, јауки јецање оних, који су војску испраћали, лавеж поплашених паса — сва ова страшна и ужасна граја, збунила је и унсколико уплашила ову храбру, многобројну војеку, те и она у свом срцу опажаше неку тугу и жалост.“

Пред војском је ношена огромна велико-књажевска застава, која се лепршаше и лелејаше у ваздуху као какав црни облак. На том стегу беху насликана страдања

1 Ко се неће сетити при читању ових редака поласка нашег честитог кнева Лазара из Крушевца на Косовог Ко неће видети у Јевдокији нашу царицу Милицу г2..