Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

67

Овај неочекивани, и чудним начином изречен говор (Боброк је говорио мало — руским наречијем), учинио је јак утисак на великог кнеза и све остале кнежеве и војводе. Сви су седели и изгледаху као онесвешћени и збуњени. Пресвет и Ослаба, чисто су уживали, гледајући у овог непознатог човека — јунака.

— Господин Боброк право каже, рече Андрија Одгеровић великом кнезу. Ако желиш истинског боја с татарима, а ти одма издај заповест, да се војска — одма сад превози на ону страну Дона, и да ни један војник не сме ни помислити, да му се треба натраг вратити. Нека се сваки од нас искрено бије и крвави с татарима; нека нико не мисли о спасењу свога живота, већ сваки тренутак нека смрт очекује... Тада ћемо само моћи одржати победу над поганцима...

— Врло добро, кнеже Олтеровићу, беше одговор непознатог Боброка.

— И ја велим да је добро! прихвати Димитрије Олгеровић. А што говоре да је велика сила у татара, на то се не треба обзирати! Јер, није Бог у сили, већ у правди, — на чијој је страни правда, тамо је и Бог, па ма како мала била сила.

И баш као у потврду ових речи, т. ј. да је и Бог и сила у праведној ствари, на једанпут уђе у шатор један стари духовник, сав прашљив, вили се да је с пута; најпре се прекрсти по руском обичају, а за тим се свима поЕлОНи.

Мир вам! рече овај стари калуђер. Затим продужи: Преподобни Сергије, игуман смерног манастира свете Тројице, шаље, теби велики кнеже, а и осталим твојим ратним друговима свој пастирски благослов и ово писмо.

Сви кнежеви и војводе скочише на ноге. Старац калуђер, маши се руком у јанџик, и извади отуда писмо,

5"