Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

11

он никога не зове господине, већ свакога „пане.“ И овакав језик изгледаше чудноват руским људима, а нарочито Московима, те би често рекли: „гле ти, како се помео у говору овај перчинлија (Боброк је носио дуги перчин).

Из таких перчинлија беше и Митро (Митар) Боброк. Он је дошао из евоје постојбине у Литву; служио је код Олдгердовића, и чим је чуо да се Руси дижу на погане татаре, он није могао остати према томе светом предузећу равнодушан, већ умоли Олгердовиће, да и њега поведу са собом. Олгердовићи су Митра поштовали и уважавали као свог рођеног оца; јер то беше човек у војним пословима врло вичан, а што је главно: знао је све о прошлости, и умео је погодити, шта ће се збити у будућности. И по кречању птица, и многим другим привиђењима и утварама, он је могао погодити шта ће се десити у будућности. Он чује и шта земља говори; он разуме и то, шта трава и лишће шапље. Једном речи, овај Боброк — својим огромним знањем и промућурношћу обратио је на се пажњу свију кнежева, а нарочито кнеза московског Димитрија...

Велики кнез чуђаше се огромном звању Боброковом, и чим га је познао, веома га заволи. Боброково јасно и паметно лице, његов искрени карактер, смеле и одважне речи, тако су великог кнеза расположиле Боброку, да су се сви остали чудили. Нарочито је кнез заволео Митра, кад је чуо, да је он бивао и у Кијеву, да се тамо молио печерским свецима, и њин прах целивао. Једино што великог кнеза довођаше у сумњу, и чему се он чудио, беше дугачки перчин Боброков.

— Гле' ти молимте! Ми шишамо косу наокруг, разговараше велики кнез са осталима, а он — Боброк оставља перчин.

— Па и бркови су му некако другчији! говораху други. —