Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

10

И Матро Боброк припадао је оваким јужно - малоруским јунацима. Он је волео своју милу страну где се родио, волео је песме које се по тој страни хоре; волео је цуре,

или — како их он зваше „дивчата: знао је на памет стару јуначку песму — „Слово о полку Игоровом...“

У то време, крајња граница јужне Русије беше „Црвена Русија,“ јуначка домовина кнежева галицких — Романа и Данила, знатна због престонице Галича; — а ју-

начна прозвана је за то, што је татари никад нису прегазили нити је подсвоју власт покорили. Кнез Роман беше зграбио под своју власт и Литву, која је горко јадиковала на њега: „Романе! Романе! не живиш како треба, а сабираш плодове по Литви...“

У том пределу, у Црвеној Русији растао је Митро Боброк; и кад је порастао, он је као слободна птица летио по слободним покрајинама кијевским и литовским, и здруживши се с јунацима као што и сам беше, често се сударао с поганим татарима и мејдан делио, кад су ови покадшто покушавали да као скакавци опустоше јужну Русију „мајку украјину,“ која се тек поче као из мртвих подизати и процветавати.

Митро је себе— и сам незнајући зашто, називао „Козаком ,“ ваљда тек онако, што су и остали јунаци себе тако називали. А шта је значила реч „Козак, онтом сам није знао, па мучно да је ма ко идруги знао шта та реч значи.

Митро Боброк говорио је и некаким чудним наречијем: чинило се као да је руски језик, — речи познате, али изговор не беше руски. Тако на прим. хлеб он зове ухлиб,“ човек — „чоловик“ и т.д. Покадшто изговори таку реч, коју не може нико да разуме. Тако н. пр. годину зове „рок,“ ципеле — „чоботе,“ он не вели да псето лаје, већ „брешет,“ не каже: човек лаже, већ такође „брешет;“