Među svojima : roman

88 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Миле, зачуђен, погледа дуго за њом. Погледа не тренувши. И онда лагано, једва одмичући, пође низ улицу.

ХЕ

Сјутрадан Миле никако да се смири. Пробудио се рано, пре сванућа... Умио се, обукао, па весело хода по соби, певуцка. Томана, кад га опазила, зачуђено склопила руке, не знајући шта би рекла. Изневши му каву и спуштајући на сто лукаво, —

као да је то не интересује много, — запита: — Нећеш, зар, данас путовати 2 = Нећу, Томана, нећу, — живо одговори он.

= Данас још имам посла..

Зграби је око паса и поче се весео окретати с њом. Она, избезумљена, нити може да се отме ни да се брани. Гетурајући, посрћући готово врти се заједно с њиме, као да игра... Једва се некако отрже и отетура у страну.“

— Вар са мном старом да се шалиш» — прекорно му добаци.

— Ако отац запита за ме, кажи да сам отишао

у шетњу, — нареди он мирно, изненада се уозбиљивши, па узе штап и шешир. — Вратићу се око подне...

Путем је гатао: рашта ли га Даринка молила да још к данас остане... Шта ли је тог... је ли се надала да ће јој успети да га помири са оцем 2... Или зар хтела да му што исприча... Или да се оправда што је била онако јогунаста, немилосна 2... Јуче нити знала што да говори, ни да се правда. Или се, зар, стидела да призна како је отац прекорио и забранио јој састанке с њиме2... Јер није могуће да се сама, хотимично сакривала.. Не... Каква је само изгледала кад је пошао, кад јој рекао абогом2... Зар би могла онако јаукнути да га је својевољно избегавала 2

Тек јуче познао је колико га воли... И то му