Među svojima : roman

:90 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

сатиг... У касаби, где се најдаље у девет заспе, то је већ касно... У то доба још никуд из куће изашла није, осим, може бити, са оцем на коју забаву или на селог... Шта јој пало на ум2... Шта бег... Шта тражи 2...

За ручком беше необично расположен. Брбљао је, шалио се, певуцкао... Магонио оца да пије и да се куцне са ГТоманом... А поп и даље остао суморав, сетан... Пио је, додуше, доста, али му вино није могло ни језика олрешити, камо ли натерати га да се насмеје... Го је чак и Гомана могла да примети... И отворено му рекла, како не. слути Шу

ц Миле готово побегао ради тога од кућ знајупи куда би на другу страну, упутио се учитељ Затекао га управо кад распушта децу.. _ Рашић: ри се, укрутио покрај излаза, намрштен и строг, пе руке у џепове и мрмља нешто, примећује. А деца, сретна што остављају школу, дефилирајући испред њега весело га поздрављају капама и смешкају се Задње, одраслије, заложа мало. Стиснувшти шаку. и запретивши, препоручн да неби и.-опет застали путу и заиграли се у новце. Или да неби запал

туђе винограде. . Једнога клипана потегну и за уво и чвокну по глави... Па се тромо окреку према Мили и пријат гељски запига:

— Свиђају ти се ови малишани, аг

= Свиђају богме, — потврди Миле кроз зубе, тек да му угоди. — Лијепа ђеца.. |

Опазивши како се неки посвађали у путу, опет стиште шаку и поче измахивати за њима. Показа им како ће сутра сваки „добити своју порцију“

— Ударљиви су, несташни. Објешењаци! — прогунђа затим протежући се. = А мени мило с њима... Волим их... И, што би ви млађи рекли, вазда их штудирам. Гледам, гледам, гледам и мислим нешто: „Боже мој, шта ли ће од њих изаћи 2“ Ено онај туњавко, онај Гаврило... Вазда шути... (С муком отвори уста... Вазда сам... Узме књигу па чита, или шара некакве ћошкасте главе. Заклео би се човјек да никад неће знати ни десет

ет

то

[05] о)