Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА 91

коза да чува... А кашње... Чуће се једном, како је Гаврило сила... Сам пише књиге, о њему пишу књиге... Хвале га, узносе... А, на другој страни, чујете опет, како је окретни, хитри, паметни Радан, што сте му прорицали министарство, постао нико и ништа... Нинико и ништаа... Ето!...

Миле је, у том часу, мислио на Даринку... та ради2..: Спомиње ли га... И чиме то хопе да га изненади... Збиља ли је или варка какваг... Кад учитељ умукну, он још размишљао... Тада се сети да мора нешто да каже... Макар шта...

— Ти си, можебити, и записао: како си кога оценио у детињству, — запита развлачећи, =—— да можеш, ако доживиш, сравнити: какав ће се пошље ишчауритиг...

— Хехе... Погодио си... ·

Учитељ се удари у прса и поносито показа на своју собу.

— Имају гори читаве биљежнине о томе... уз викну. — И још, ето, таких беспослица... Све 0 ђеци Ко зна!... Може и то некад ваљати... Ако ништа, а оно кад лоспијем у пензију, ла имаш шта прелиставати.

— Далеко је до пензије, — дочека Миле, тек да нешто рече.

— Није, — убрза учитељ одлучно. — Чим ми кћи сврши препарандију..: не знам јесам ли ти

причао да имам кћер и да учи премарандију... довешћу је... Она нека ме замијени... Ето јој ђеца, а мени да остане моја башта, зечеви, кокоши и остало...

— А хоће ли она трпити ову менажерију уз школуг — запита Миле.

Учитељ га погледа попреко и некако увређено рече:

= Па... мора трпити, јер... јер су је ове кокоши и свиње ишколовале... Ја са својом плаћом једва и себе храним... Не бих могао ништа... Али Бог дао ове животиње и ово зелење и то доноси паре.