Među svojima : roman

92 = СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Ненаучан да много говори, отпочину мало... Саже се и поче из леја требити камење, које деца, играјући се, набацала... Требећи проговори опет:

— Осим тога што ја зарађујем, ова друга школа користи и ђеци... Сви ђаци, уз ону прву, — и показа на школску зграду, — изучили иовудругу... Учио сам их и да засијавају и подгајају зелење и да хране живину и гоје челе и... све... У, да право кажем, некоме ће бити боље што ово учи него Б писано и Б штампано... Ко зна!...

Зачуди се и сам колико се заговорио.

=— А сад брате, хоћу да мало живље радим... И, молим те, немој ме сметати у послу... Имаћемо још када да се разговоримо... Збогом...

Миле се поздрави с њиме... Пође... Али шта сад да радиг... Где да иде2... Како ће дочекати десет сатиг... Скиме2... Науми да мало прође кроз махале... И наскоро се покаја ради тога... У сваком сокаку, са дна до врха, поседали испред авлијских врата, по клупама, по ћилимима, сандуцима, бабе, жене, девојке, чак и понеки дућанџија. Изнеле "и растрле на широким бошчама: воћа, слаткиша, духана... Једу, пуше, разговарају... Нека од баба изнела и преслицу да преде. Нека, од млађих жена, сакупила) у крило кошуље или хаљине, покушавајући да, уз разговор, шије... А по срединиу лице, на савијутцима, на ћошковима, деца, деца, деца... Не може се макнути од њих... Већином босонози. Рашчешљани, са изгребаним рукама и упрљаним лицем, са неколико чворуга на глави и модрицама на коленима, вриште, дрече, дигли улицу на главу.

Опазивши Милу све жене, по обичају, у знак поштовања, устадоше... Неке, познатије, и наклонише се мало, држећи руке на појасу н љубазно се осмејкујући... И стајале су тако, необично љубазне и необично понизне, све док прошао... А чим се мало удаљио, одмах се почеле подругивати... Балавац, кога су оклагијама и камењем гониле некад из својих башта, сад хоће да је господин!... Како се погордио!... И како се раскошно одева!...