Među svojima : roman

94 = СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Све сами бакали и један-два окрупња трговца.

Некакав усукан носоња читао им новине, — сваке Вечери, неизменце, новине куповао један из дружине и на глас читао осталима, —- док га други

пажљиво слушали. Сви.мирни, озбиљни, забринути, као што и доликује људима, који свако вече, пре него ли седну за мршаву вечеру, претресу најкрупња политичка питања и читаву карту Европе помало преуреде... Као људи са широким погледима и великом душом, необично су милостиви и правлољубиви. За сваког имају срца осим за своје муштерије... Треба их само погледати са каквим жаром узимљу у обрану немоћне пред моћбнима! Не бојећи се осуде, не зазирући ни од кога ударе на Енглеску «ради Ирапа, на Русију ради Финске, на Немачку рали Пољака. Изгрде сурове фабриканте и осоколе- одважне раднике који се дигли да штрајкују. Једино. што тврдоглаве-и злобне муштерије не могу“ да осете сву великодушност и доброту ових племенитих људи... Муштерије су управо и раструбиле оне невероватне гласине: како у ових људи интерес ускваса мимо четрдесет по сто, како су за ситне зајмове прогутали големе куће и покућства, а неколико врећа жита што га, на вересију, посејали јмеђу сељацима, родило им читавим њивама и ливадама... Недалеко од њих, у страни безбрк, полупијан Швабо свирао је у хармонику, ударајући и ногом о под и главом о зид, а два чупава радника живо расправљали о постојању Бога, о бесмртности душе и о Васи Пелагићу... Они су, прелазећи с питања на питање, прелазили и с пића једног на друго... Наручивали су час вино час ракију.

Механџија мршав, ситан човечуљак, дремао је за својим столом. Био то обичан, прост сто, ограђен као неком тарабом од танких дашчипа. На њему поредано неколико боца и два три низа разноликих чаша... Ништа више... Точећи пиће муштеријама, сваки пут и сам помало присркне. Зато га, готово сваке вечери, пијана носили кући. Понеки од гостију