Među svojima : roman

=: МЕЂУ СВОЈИМА 10:

обично, дешава свима виђенијим људима кад мало поклецну, сваки се сада, и онај најнезнатнији, осећа потпуно достојним да баци камен на њега... Завист, пре тако вешто прикривана, наједном избила са свом жестином... Нико да зажали за њим, нико да рекне лепе речи... Смеју се, урлају, бесне од весеља...

Милу ненадно направили јунаком над јунацима. Хад би се неко нашао да каже како је Даринка сама побегла, сама му дошла, истукли би га као најгорег лажова и потварала... Не... Они већ знају, да се је Миле сам, — не тражећи ничије помоћи, =— одважио да дође пред газдину кућу, утрчао је у авлију, зграбио девојку која залевала цвеће и упртио на се, изнео... Газдини момци били ту и све гледали очима. Ни један није смео да се усуди и да му пут препречи... Сам газда, кад му казали, није смео да се макне... Кукавица!... Само је дигао руке и, као самохрана баба, почео проклињати.

И све врвило поповој кући. Свак ишао да честита. Собе и авлија биле препуне честитара. Све се збијало, гурало, тискало. Око авлијских врата, уз растворене канате, притеснила се читава гомила. Пико не може ни напред ни натраг. Само се чује тупо, подмукло мумлање и препирање...

Миле, сав“ рашчупан, ознојен, пошкропљен и вином и ракијом, вере се кроз светину и наклања се. Стиска руке на десну и на леву страну. Не зна заправо ни ко му честита, ни шта говори. Уморан, једва се држи на ногама. А још се непрестано смешка. Пушта да га са свих страна тапшу по плећима, да га тегле за рукаве, да којешта запиткују...

Понекад само измакне се између њих. Отрчи горе, пропне се до Томанине собе. Тамо погледа на Даринку. Опкољена читавим јатом комшиница, седи на столици и мирно прича, разговара. Изгледа весела, задовољна. Чим спази Милу, климне му главом, па порумени. И, желећи да га задржи мало, запита понешто... Али се он брзо окрене, опет трчи доле, честитарима. Неће да му замере и да зажале на њега.