Među svojima : roman

102 = СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Поп никуд није мицао из своје собе, никуд излазио. Умотан густим облаком плавичастог дима, поред овеће хрпе поломљених боца и попушених цигара, седи на миндерлуку, уз мрког, Бутљивог попа- Аћима. Раздрљен, распасан, гологлав. Држи препуну чашу у руци и непрестано наздравља. Час се куца са Станишом, час са Васиљем. Дигне се понекад лагано, поклецујући и ослањајући се на друге. Љуби се, грли са сваким. Ко год уљегне, љуби га... И расплаче се као дете... Спомиње, зове покојну попадију и плаче... Широка, седа брада сва се уквасила од вина и од суза, мантија се искушљала, замастила... Па се, изненада, узвали на миндерлуку, одигне високо руку изнад главе и измахује њоме кроз ваздух, и удара по зиду... Поново запева... Ниже, једну за другом, све старе севдалинке, што их још у младости научио... И бекријски подврисне каткада... Узме попа Аћима за руку па га нагони да заиграју коло... Повуче га до насред собе, и почне посртати... Опет легне на миндерлук и опет пева... -

Митар се одвојио од њих, одметнуо се. (Саставио нову, шарену дружину, па се с њом забавља. У руци држи велику, тешку чутуру са вином, окићену _везеном чеврмом, а преко крила бисером окићену, шестожичну тамбуру, са три златне ките на држаљу... Каткада је узме у руке па пригрли. Наслони се уза зид и мераклијски засвира запевавши свог омиљеног агу Хасанагу. Отпева неколико стихова узастопце, не почивајући... (Опет је спусти у крило и виче, дозива Милу:

— Дођи да те видим, делијо!

Па се одмах окреће и каже осталима:

— Делија јакако... Што нико не смије, смије он... Ноћас, кад ме пробудио и казао шта је и како је, скочих од радости... Онако необучен, у гаћама и у кошуљи, са одигнутом свијећом у руци, гледао сам га као свеца... Чинио ми се виши од Краљевића Марка... Јакако... И одмах сам се опремио, опремио и коња... Трком сам отишао по попа Аћима...