Među svojima : roman

120 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

и суво, без имало љубазности, понуди госте да седну.

Сви поседаше на миндерлук, осим Десанке. Она опазила неколике књиге на столу, па одмах пошла тамо. Застала, растворила понеке и почела да их разгледа.

— Је ли ту сав Достојевеки2г — запита, окре– нувши се према Мили.

= Није... Фали Идпјот.

— У нашој касаби није ни потребан, — дочека. она живље. — Имамо их и сувише. Њему се свиђе та јефтина шала... Насмеја се.

Па јој слободније приступи и готово шапатом. запита:

= Ви сте читали Достојевског 2

= Сеспо:

= И волите га 2

=— Много... То ми најмилији писац.

— Ако нисте, можда, прочитали коју од ових књига, радо ћу вам позајмкти.

Десанка као да се сад присети да се у овој кући појавила и домаћица. Погледом потражи Даринку. Опазивши је сакривену, као да се хтеде полсмехнути. Усне јој се некако подругљиво развукоше... Као да хтеде рећи: „Касабалинка!..“

— А кога Ви читатер — запита изненадно, желећи зар да је још више збуни и застиди. Можда Толстоја 2.

= Ја мало читам, — одговори Даринка иза попових леђа. — Немам времена.

Поп се токорсе наљути, Брекну:

— Оставите се сад такнх разговора!.. Какве књиге, какве беспослице!.. Вина донеси људима!.. Нек се пије... Зар из моје куће да изађу жедни 2..

Седе онда поред Петровића па га обгрли.

=— Нас Кемо двојица, момче, да се окушамо, узвикну јаче, изазивачки. — Да видимо који ће боље потегнути... Старац сам, додуше, али се не бојим ни једног од момака... Ни једног!.. А