Među svojima : roman

122 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Поп и момци, у живом разговору, дигоше се и почеше да се куцају... Испише на искап.

=— Хоћете ли нам правити друштво 2 — запита Петровић Даринку учтиво, наклонивши се, и понуди је једном заосталом, пуном чашом. |

— Хвала... Не пијем... — нечујно промуца она.

И опет се збуни. Некако нехотице испусти боцу, коју држала у руци. Боца удари о сто и разби се. Вино се разли по чашафу, по чинијама с дуваном, по поду. један млаз потече по нилиму и разби сео попову папучу па се разли.

=— Имаш ли очи=... Што не пазиш»г — оштро "се окоси Миле, па притрча да покупи комаде од стакла, који се расули испод стола. — Гледај, шта си урадила!...

— Нека, нека!... Има још вина! — узвикну поп да прекрати говор. — Донеси, шћери, донеси:!...

— Нека, — пригушено проговори и Даринка, ни сама не знајући шта збори. Па брзо поклопиобразе рукама и окрене се према вратима. Побеже из собе...

(Седели су, пили до у вече. Поп, по обичају, држао здравице... Колико гостију, толико и здравица. Код сваког нашао нешто да похвали. Певало се по неколико пута и Многаја љета и Царју небесни... Сви се братимили... И Миле се морао братимити... Морао се љубити и заклињати на вечито пријатељство. Њему се барем чинило да се о вечитом пријатељству говори, јер како од вина одебљаше језици, није се баш јасно могла разабрати свака реч.

По мраку отетурали су момци до кола. Време је било да се врате откуд су и дошли. Желели су да се опросте са укућанима, па, не знајући заправо ко је укућанин а ко није, почели се међусобно опраштати. Једини Котур што био нешто присебнији. «Само се наклонио Мили, попу стеже десницу, и, преко рамена, мрко добаци Десанки:

— До виђења!...