Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА 123

Миле је сам отпратио Десанку до школе. Кад се, доцније, вратио кући и сео за вечеру, рече као узгред:

— Дивна, интелигентна женска... Уведите је у париско друштво, па ће и тамо да се снађе и да се допадне!...

ХМ.

Другога јутра није ни покушавао да пише. Устао раније, обукао се, па стао пред огледало.“ Тек сада примети, како га бербер, код кога се јуче бријао, није пажљиво избријао. Оставио му неколико длака крај десног ува... Бојећи се зар да га отац или Даринка не заспу сувишним питањима или причама, одмах се поче тужити на главобољу и пође у шетњу.

_ Размишљаше о јучерањем дану... Ко би се, у овом пустом месту, могао надати онако пријатној посети! Момци, прави варошки момци!.. Фини,

одлично васпитани!.. Па како су весели, безбрижни! Барем док живе, живе као људи... Чак и лудости њихове друкчије су некако. Оригиналније, лепше. Шале пуне духа. Гледајући их осећао се, макар и за кратко време, срећан и задовољан. А како би тек било кад би стално живео међу њима, у њихову друштву!.. и

За чудо, на сва писма која писао пријатељима, тош није добио одговора. Или су лени, равнодушни, па неће да се осврну на молбе његове, или одиста траже, бирају место, па тек кад нађу хоће да му јаве и да га изненаде... Јуче хтео да се и новим познаницима препоручи. И њих хтео да замоли. Даринкина неприлика засмела га да то не учини Сам се застидео због ње, — ништа горе нема-него се стидети за другога, — и наљутио се. Није се усудио, након тога, ни да натукне како би желео да дође у Сарајево.

Ето, једна непредвиђена сметња!.. Сад му је Јасно, требало је да дође тако нешто, па да је при-