Među svojima : roman

124 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ.

мети. Ко зна колико још може имати неприлика ради њег... Неће ли и кашње остати овако неспретна, сметена2.. Увекг.. И да прави испаде, да га срамоти 2.. Бадава!.. Лепа је, добра, честита.

Али само за касабу... Никако за интелигентније, финије друштво... Шта би му рекли, кад би је увео у једну отмену кућу2... Шта би мислили

о њемуг.. (Ко зна шта ли су јуче и онш мислили о њемуг) Зар неби било смешно, кад би ненадно, као јуче Десанки, некоме рекла како нема времена да читаг.. Или да се онако збуни при поздрављању 2.. Или... ух... догађај са боцом не сме ни да спомене... Срамота!.. Брука!..

Идући и размишљајућу, дошао је близу школе. (Сам се зачуди кад се обрете под прашњавим липама, пред читавим раштрканим јатом учитељевих кокошију. Погледа око себе. Ослухну. Причини му се као да чује учитељев глас... Чудна нека радозналост обузе га, те се примаче ближе. Повири, загледа... Умало не удари у грохотан смех...

По башти, по лејама, између изгаженог поврћа и цвећа, измешали се зечеви, пилићи, пачићи, крмад. (Са несносном, заглушујућом писком, циком и гроктањем трче, прескачу, мотају се, док учитељ, заморен, 'ознојен, очајан, маше и шубаром и марамом и дречи, гонећи их у ћумезе. Недалеко од њега стоји Десанка. И она маше обема рукама и смеје се, смеје, а коса јој се замрсила, непослушни чупи пали по очима. Марама, коју пребацила преко рамена, готово спала и један крај вијари 10] се око бедре па лепрша. Е

— Дођите, дођите! — викну кроз смех, опазивши Милу. — Да видите!..

И учитељ се окрену према њему. Мученички га погледа и некако промукло замоли:

— Помози, ако Бога знаш!.. Помози, да ову пасју вјеру ућерам! |

— Немојте!.. Немојте!.. Нећете помоћи! — заповеднички узвикну Десанка и пође да му препречи пут. — Нипошто!..