Među svojima : roman

126 - СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Миле и узви раменима. - = --

=— Не: знам... Не мислим, — понови она подражавајући му и као. ругајући се. То је некако двосмислено...

— ја бих желио да- одем...

Не чекајући га да доврши, она се гласно засмеја.

— Не знам... Не мислим, — неодлучно одговори

— То не вриједи, — рече. — Треба казати: ја хоћу да одем.

— Али...

— Ви ћете остати... [о се већ види, избаци некако лакше, као сажалевајући. — Ту је отац, па.

жена... Тхее... А штета за Ваш таленат!...

Миле као да ништа ни чуо није, осим задњу реченицу. И неко необично задовољство осети у том часу... Дакле она, заиста, цени његов таленат!... У њезиним очима није баш обичан, ситан човек. И она, ето, не жели, да се један такав таленат запарложи или угине овде... Криво јој па жали... Колико саосећања код те девојке!...

Погледа је са пуно захвалности... Не одговори ништа... Као да очекиваше да ће наставити хвалу, да ће још нешто додати... Напослетку, преваривши се у очекивању, поче и сам да певуцка нешто.

Жут, овелик лептир прелети изнад њих. Спусти се недалеко на нежни, плави цвет медуље, ујед· начено измахујући широким крилима која се златила у сунцу. Десанка, као раздрагано дете, цикну и затапша рукама... Потрча да га ухвати... Миле потрча за њом... А лептир поново размахну крилима, одиже се треперећи и поче, као дражећи, да се витла, игра изнад њих. -

Она се измакну у страну и некако дурљиво рече:

— Ви сте га поплашили!

— Ви сте му били ближе! — поче се бранити Миле.

Опет потрча напред... Стаде... Кроз влажну, свилену траву провирао се плитак, кривудав поток и препречавао пут. Даске за прелаз није било...

•