Među svojima : roman

МЕЉУ- СВОЈИМА Е 127"

Само неколика овећа камена, поодмакнута један од другога за детињи корак, служила место моста,“

— Но... Шта ћемо саде — оштро запита она, орго се окренув на пети. — Како ћемо

— Шта ћемог — полако запита и он, па се наднесе над поток и поче се огледати. — Да пређемо.

— Али ја не могу преко тог камења... Бојим се посрнућу, — живо добаци Десанка. –

— Ја ћу ићи први и водити вас за руку, = заштитнички дочека Миле.

Она се поново засмеја.

— Чудне ли помоћи, по Богу брате!... Као да се и тако не могу спотаћи!

Ускочи на први камен, рашири руке и наже се као да би да скочи у воду.

=— Знате ли шта» — запита Ђаволасто, изазивачки. 5

(Он, чудећи се шта ради, у недоумици промуца:

= Шта 2

= Пренесите ме!

Стоји и не може да верује. Гледа је и као да се пита: говори ли истину 2... Па нагло одбаци и штап и шешир, засука рукаве. Затрча се, зграби је, па одиже... Понесе је преко камења сав дрхћући од силног узбуђења. |

— Сад ћу Вас бацити! — викну као у шали, застајући насред потока, а очи му се ужагриле. Бога ми!... Е

Она као да се поплаши. Врисну и обгрли га око врата као да би да се сачува.

—= еј А Да Теке Снажно је стегну обема рукама. Сад је његова, сад не може побећи!... Осећа како му врело месо

њезино гори под прстима и пече... Бујне, набрекле дојке шкакље га по образу. Драже... Поче готово посрћати... На задњем камену омаче му се нога и бућну у воду... Није ни осетио... Само би да је носи, да носи дуго, без одмора.

= Пустите ме! — заповеднички викну она, кад већ прешли поток и дочепали се путање. — Хвала.._