Među svojima : roman

= МЕЂУ СВОЈИМА 129

— Небу! — пркосно одговори она не осврћући се.

— Чувајте се!... __— Небу се иде. само вратоломним путевима... Зашто да се чувам 2...

Испентравши се високо, стаде на један погрољен камен... Пуцкајући прстима поче поигравати на њему.

Забога!.. Камен се сваки час може одронити! — поплашено довикну Миле.

= И Ви сте ми мушко!..

Жапнут прекором, потрча и он тамо... Спотакну се неколико пута, посрну. Дочепав се камена, топе се, стаде уза њу. Обухвати је око струка, као на је чува, и привуче себи.

Није се бранила. Наслоњена на њега, некако замишљено гледала у даљину, дуго... дуго... Изненада, под навалом неких сећања, као да се снужди... Обори главу. -:

= Хајдемо. = Читавим путем није више проговорила. Ишла је полако, мирна, кротка, сетна... И он ћутећи

ишао поред ње... Нити смео запитати ни приметити штогод. Пред школом се растадоше а да се нису ни поздравили. Она само равнодушно климну главом и сврати под липе... (Он гледао за њом док није замакла у школу... Затим се окрену и пође кући.

Даринка, са китом цвећа у руци, дочека га крај врата. |

— Знам колико волиш цвијеће, па баш пошла да ти окитим сто, — рече осмехујући се.

(Он, да јој се не замери, узе киту и поче мирисати. –

= Хвала, — прогунђа кратко.

— Јеси ли се умориог — брижно запита она, узимајући га под руку и приљубљујући се уз њега. — Јеси ли далеко шетао 2..

Није је смео погледати. Осећао се као неки кривац пред њом. ·

— Ознојен си... Греба да се одмориш... И да аптогод поједешт... Г