Među svojima : roman

128 = СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Ништа јој не одговори. Није | ни чуо шта збори, -није хтео чути.

— Пустите!

Успори корак.

— Шта је2 — запита некако тупо, као будећи "се иза сна.

— Та пренијели сте ме већ..

— А ја бих овако носио читав дан!

Лагано, као размишљајући би ли или неби, спусти је... Уздахну... Па отра зној са чела и врати се да узме штапи шешир.

— Јесам ли тешка 2 — меко запита она, играјући се са једним отргвутим листом.

— Као перце..

— Дајте ми Ваш штап, — замоли га чудним, утањеним гласом, претварајући се да је заморена. = Почиње узастраница.

Немо, послушно пружи јој штап.

— дочека она оштрије и узмахну главом. — Дајте ми руку!...

Ишли су лагано, једно поред другога, чврсто се · држећи за руке... Читавом тежином тела ослањала се на њега, додиривала га раменом. А њему мило, необично мило.. По свима жилама као да мили нешто, нешто што раздрагава... Понека грана ошине га по лицу и запара. Не чује. Удари се ногом 0 камен. Не боли га... Нити шта говори, нити може говорити. Само понекад, преко рамена, погледа је онако рашчупану, зарумењену, са. раствореним устима, која као да горе... „Стегне јој јаче руку и опет иде, иде даље.

(Она се наједанпут отрже. Потрча. Верући се кроз младу лесковину, поче се као коза пентрати уз оштро камење. Ишла је, хитала према голети, према осамљеној стени једној, која — мрка и голема — гордо се пробијала кроз облаке и свакога јутра, као царица каква, Бе КОШУ круну сунчеву носила на глави:

— Куда ћетег — запита задиханој потрчавајући сза Њом.