Među svojima : roman

132 Е — СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

и одахну. Онако мокра, изморена, скупи се на слами и погледа га. Наквашен, прљав, изгужван. Брчићи му се опустили, бичеви косе превили се преко деснога ока и заклонили га. Ганки млазеви воде још и сада цуре низ образе, цеде се, капљу на раздрешену машну... Грохотом се засмеја... Живо поче чупати "сламу испод себе и бацати на њега, гађати га.

= Јао, како изгледате!.. Јао како сте смијешни!..

Он се наљути. =

— Да сте мене послушали, боље би прошли, осорно осече. |

= Нећу да слушам!:. — пркосно дочека она, па орзо устаде и исправи се. — Никога ја не слушам ... Види се, да сте учили за попа... Ужасно волите предике. и

Хтеде јој одговорити нешто јетко, осорно... Застаде... Тек сад као да опази колико се пролепшала!... Здраво, свеже руменило пробило јој на лицу, велике, влажне очи рашириле се и као да горе кроз мокре праменове косе. Опази и како [0] мишице пуначке, јаке... И уста сочна и црвена... И прса набрекла, набујала ... Луда, необуздана жеља овлада њиме: да је опет обгрли... Опет да привије,

стисне снажније него икад!... Не: премишљајући дуго, поскочи, коракну према њој... Покуша да је ухвати.

Она, полугласно цикнувши, поплашено отскочи натраг... Приби се у један буџак и опружи руке унапред, као да би да се брани, па онда подвикну на њега, запрети... Не помаже... Видећи да ће је ухватити, брзо се саже. Пограби некакве виле са сламе и поче измахивати.

— Себи руке!...

(Он, пристајући, замуца нешто.

— Себи руке! — понови она жешће и опет измахну. Е

Чим је устукнуо, искочи из буџака и суну мимо њега. Брзо се дочепа врата и побеже напоље, на кишу. |