Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА 133

(Он оста осамљен у колиби... Постиђен. Дуго је стајао пред оним буџаком и некако тупо бленуо напоље... Шта ли јој би2... Рашта се наљутила2... Није ли га до малопре сама изазивала, дражила7... Поче беснети, прекоравати, проклињати. Зашто је био мекушаца... Зашто је силом није зауставиог... Нека се отима, нек вришти, нек се брани... Ко ће је чутиг... Пошао је кући и не чекајући да киша престане... Нека лије, нека пада колико јој дра-

г01..- Кад. наљегао испод липа нехотице се окрене према школи... Опази је како стоји на прозору. Имала кад и да се пресвуче!... Чекала га... Чим

га угледа, климну му главом и засмеја се.

— Донесите ми сјутра какву новију књигу, весело му довикну. — Одсада више нећемо шетати... Опасно је... Сад треба да се чита...

(Састанци и шетње њихове нису остали незапажени. Жене, које су Десанку, као придошлицу, непрестано држале на оку и пажљиво пратиле, прве почеше говорити о томе. Испочетка тихо, шапатом, молећи једна другу да „ником не каже“... Касније све гласније и отвореније. Напослетку почеше причати јавно, на улицама и на свима селима својим.

Десанка је, по општем мишљењу њихову, била покварена, распуштена девојчура... Док била у вароши, пристајала за сваким. Скитала се с момцима, пила, бекријала... Нарачунале, да досад морала имати најмање двоје деце. Чим дошла у касабу, није се стидела да довуче са собом тројицу бекрија. (Сад се, ето, не стиди да се вуцара са ожењеним човеком... Сама с њиме по пољу, по шуми... Видели је, камсу,чак и поноћи. Милу такођер грдиле, безобзирно. Поред онаке лепотице каква је Даринка, да се спусти на једну наказу. Безочник!.. Још имао образа да Тражи поповско место, овде, у овој поштеној касаби!.: Бадава!.. Очева крв!.. Штета само за ону добру, честиту жену. Сад ће, сирота, свенути као отргнута ружа.

Чак и пријатељи попови озбиљно се забринули. Час у Васиљевој, час у Станишиној магази, састају