Među svojima : roman

134 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

„се и, уз вино, непрестано шапћу. Говоре само о томе. Чини им се као да су и они сами осрамоћени. Људи увек били без љаге, чиста и светла образа. Сад да им бездушко пљуне на њега баш онај, за кога се толико заузимали и од кога очекивали толико!.. Испочетка су штедели попа, сакривали од њега. Надали се још да се „све може поправити“... Напослетку одлучише да му се изјадају... Он је отац, он треба први да се дигне. Нека. једном учини крај овој непристојној игри. Или да све угуши, или да сасвим раскрсти с пријатељима. = Ја сам давно примјетио, да на твом Мили има нешто што ми не импонпра, — једва се накани Станиша да први проговори. — Видио сам да је вјетрењаст, неозбиљан. Читав мој план са газдом Михом покварио ми својом нето леранцијом... И све као да сам предвиђао, да ће нас једном грдно обрукати.

Поп стрекну. Досетио сео чему ће се говорити. И сам је понешто видео, али није хтео да види и понешто начуо, али није хтео да чује. Плашио се и да помисли на то, да се сам са собом разговори. Не жели да сам себе уверава о оном, у што ни-

како неће да верује... А сад, ето мора... Мора извлачити, бранити, — он барем мисли да мора бранити макар и пред пријатељима, — али како2.. Шта да кажег2..

— Јеси ли чуо шта се дебатује о њемуг — Запита Станиша јаче, као исповедајући га.

= Јаг.. Ништа випсам чуо, — незгодно слага

поп, обарајући главу и гледајући преда“ се. — А јеси ли барем ишта опазио Станиша важно надува образе ч набра обрве.

=— Не знам ђе су ти биле очи, — окреса. Толико се мота са оном... оном учитељевом...

а ти да ништа не видиш... Оно је добра, поштена ђевојка, — тихо про-

шапта поп, као да саму себи одговара. Станиша презриво отпрену.