Među svojima : roman

152 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

она ценила... Само га она и волела... Да се није умешао Котур, никад га оставила. неби... Никад!..

Никад!... Њу хвали, а проклиње касабу... И онда допусти, да га ова жабокречна, устајала бара прогутаг... И да га ови пауци што свуда расплелн мреже, — и у рођеној му кући, — потпуно саплету и исисају!... Ни за живу главу!...

о НОЖ

Даринка никако није могла да разуме откуд изненада толика промена на Мили2.. Јуче питом и нежан, а данас груб и осоран... Заштог.. Наслутила је да то мора бити ради Десанке... Али шта му је учинила 2.. Како га могла онако раздраожитир2.. Чимег.. Чим јој, негде испред подне, казаше како је побјегла, одмах се досетила... И "намах сва претрнула... Није она узалуд побегла... Ту се морало десити нешто крупно, големо... Или се морали посвађати, раскидати све везе, или се он само правио љутит, како би забацио трагове... А, овамо, можда био с њом у договору ради бега; Зашто је јутрос онако грдиог.. Зашто наглашавао како се „овђе више живјети не може...“ Није ли већ тиме неговештавао свој одлазакг.. Није се смео одважити да им то мирно каже. Гребало је токорсе да се изгрца у некој срџби.

Око подне чекала га, извиривала: хоне ли доћи на ручакр.. Чинило јој се, да јој се малопрашње _ слутње могу и не остварити. Можда се узалуд плашила... Ако је она друга отишла, мора лим он ићи 2.. Зар се није могао посвађати с њом2.. јуче, " сигурно, неби био онако нежан да је мислио на бег... Зар би се могао онако умиљавати2.. Али... Залуд је кушала да саму себе утеши... Никако да одагна слутње... И што се више приближује подневу, све је немирнија... Гледа, чека... Учини јој се понекад, као да га види. Позна му ход, позна: шешир... Увек се превари... Јави се неко други.