Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА — 151

(Она пристаде опет. Неће да пусти. -

— Зар мени да не кажеш» — избаци прекорно. и молећи. и — Ни теби, ни никоме, — одговори набусито и

затвори врата. Уљезе у собу, погледа... Неред. Ништа није на

свом месту, ништа како треба... И соба тесна, мрачна. Не разуме како се може живети у оваквојсоби. Поче разбацивати ствари... Опази сноп

писама што лежала на столу... Искида их, искомада... Затим изађе на авлију и ту поче грдити. Поп, који се облачио, лагано изађе из собе. Онако у кошуљи, без мантије, са рукама у џеповима, приближи му се и мирно, доброћудно запита:

— Миле, шта ти јег

=— Шта ми је... Шта ми јег2... — пакосно одговори Миле, млатарајући рукама и показујући на све стране где год запазио нешто нечистоће. „Зар не видиш шта ми јег... У овој кући мене хоће да уморе нередом.

Поп жалостиво отегну:

— Синко... Зар тебе

— Видим ја... Све видим... Све се дигло на ме... Све устало...

У том часу њему се, у истину, чинило ла се овде више не може живети... Као да се створила нека тајна завера против њега... Хоће да га угуше, дотуку... Нико, нико му пријатељ није... Нико га не воли искрено, предано, несебично... Отац, па је себичан... Хоће да га закопа у овој пустињи. Да га сахрани само због тога, да њему буде лакше, да добије одмену... Жена као и отац... Проста, глупа... Не разуме га, не схваћа... Боји се вароши, боји се великих друштава... Хоће да га веже овде за ову смрдљиву кућу... Нико ни да помисли на његову будућност... Нико да му зажели бољи положај... Нико да води рачуна о његову шаленту... Гребало је да дође неко са стране, па да им покаже ко је он... Она, прва, казала је да је штета да овде угине... Умна, ненадмашива!... Само га