Među svojima : roman

162 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Даринка му опет ухвати руку. Узалуд, старајући - се да изгледа увређен и љутит, трзао је, отимао. Опет је пољуби. 5

— Откад се нијесам наљубила, — испрекидано проговори, увијајући се око њега. — А ова ме рука толико миловала!.. Мила, мила“ рука!..

— Остави! рече газда, а глас, омекшао као свила, топло дрхти. И однекуд као да му и фес почео сметати. Узе да га поправља, па онда нагло сакри очи рукавом.

— Остави... Доста...

= Да се сита наљубим!..

Он као да једва дочека што опет може дрекнути:

— А ко ти и.прије бранио да љубишг — узвикну. — Ко је заборавио на моју кућу, на ме2.. Ти, ти, ти... Дигла нос, па ни да дође, ни да се

јави... Је лиг.. И сад... сад ја крив...

Одгурну је и оштро додаде:

— Ако ћеш ме љубити, љуби ме у мојој кући... Дођи кад ти драго и љуби... А овђе јок!..

И не осврћући се на попа, као сасвим заборавив на њега, изађе из куће.

ХХН.

Кад стиже у Сарајево Миле као да се зачуди... Где ли је... Зашто је дошао г... Дуго се освртао на станици, вртио се. Као да тражи некога, који би га упутио где да оде, куда да окрене. Напослетку се одлучи, те лагано, пешке пође у град... Како год коју женску сусретне, загледа је пажљивије. Све му се чини да ће одмах сусрести Десанку. Деси се, па га понека и љубазније погледа пи осмехне се на њега. И не обзире се на то... Нико му други не треба, само она... Али где је сада»... Како ће је наћи... Да запита некога ~... А ко би, у овој гомили, могао да зна за њуг... 5

(Сусрете једног младића... Учини му се познат... Јест... Петровић!.. Обрадова се, као да је угледао неког најмилијег. Пође му у сусрет, скидајући ше-